Novi pogled na fino usklađivanje univerzuma i praktične posledice za naš život

Jedno od rešenja bi moglo biti da živimo u multiverzumu, koji se sastoji od ogromnog ili čak beskonačnog broja univerzuma, od kojih svaki ima različite unutrašnje zakone fizike.

Otuda je mogućnost nastanka univerzuma iz ničega, pogodnog za biološki život i/ili razvoj svesnih bića, praktično jednaka nuli. Mora postojati svesni tvorac ovog sveta.

Ili je tako?

Jedno od rešenja bi moglo biti da živimo u multiverzumu, koji se sastoji od ogromnog ili čak beskonačnog broja univerzuma, od kojih svaki ima različite unutrašnje zakone fizike.

Može li biti da naš univerzum mora da nam odgovara, jer je nedeljiv deo nas, i obrnuto?

Ideja je da ne postoje pravila u vezi sa novonastalim univerzumima. Sve što se može zamisliti postoji negde. Čak i nezamislivo postoji. Iako postoji veoma uzak dijapazon kombinacija fizičkih zakona koji podržavaju život, ipak bi postojao beskonačan broj takvih univerzuma, a mi se možemo nalaziti samo u takvoj vrsti univerzuma. Zato je naš svet takav kakav jeste. Ovo je, manje-više, ideja takozvanog antropskog principa.

Ipak, postoji li drugačije rešenje za ovo filozofsko pitanje? Može li biti da naš univerzum mora da nam odgovara, jer je nedeljiv deo nas, i obrnuto?

Evolucija svesti od samog početka

Evo alternativnog pogleda na poreklo postojanja i same svesti. Zasnovan je na nekim drevnim mističnim učenjima, kao što je gnosticizam, na nekim modernim filozofskim pristupima, kao i na čistoj logici, gde je primenljivo.

U početku je postojala samo Jednost (Bog, Praznina, Ništavilo, Izvor, Istinska Realnost…).

Kao puki hir Jedinstva, iz njega je nastao iskonski polaritet: „ja“ i „ne-ja“.[1]

[1] Zašto se to dogodilo?

Sa tačke gledišta naših ograničenih umova, iskonsko Jedinstvo je moglo postojati samo u nekoj vrsti večnog prostorno-vremenskog kontinuuma, jer drugačije ne možemo da shvatimo bilo kakvo postojanje. Uz to, matematika beskonačnih brojeva kaže da ako bilo šta postoji unutar beskonačnog prostora i beskonačnog vremenskog raspona, postoji 100% šansa da dođe do bilo kakve promene, poremećaja ili nesavršenosti. Taj poremećaj je bio iskonski polaritet koji se dogodio kao početak celog ovog sveta. U skladu sa tom logikom, postoji 100% šansa da postoji beskonačan broj varijeteta nesavršenosti ili poremećaja u toj Jednosti, i, kasnije, možemo reći da postoje beskonačni svetovi sa beskonačnim varijetetima zakona.

Međutim, kako svojim ograničenim umom ne možemo da shvatimo iskonsko Jedinstvo, možemo samo reći da je nastanak iskonskog polariteta bio Božji hir.

Ova dva primordijalna entiteta bila su svesna samo suprotnog entiteta. „Ja“ je bio svestan postojanja „ne-ja“, dok je „ne-ja“ (koji je sebe doživljavao kao „ja“) bio svestan drugog polariteta.

Kako je Jedinstvo inherentno nedeljivo i ne može se zaista podeliti na nešto, ovi prividni entiteti su, u stvari, bili samo Jedinstvo. Prema tome, svaki je imao potpunu informaciju o svojoj suprotnosti, jer je bio inherentno ceo i jedno sa njim i sa Jednošću.

Primordijalno „ja“ je bio jednostavan entitet, bez ikakvih mera ili kvaliteta. Može se uporediti samo sa „ne-ja“. Shodno tome, „ne-ja“ je takođe bilo jednostavno i bez ikakvih svojstava. Takođe je imao jednostavnu svest o postojanju prvog entiteta („ja“), koji je, u stvari, bio „ne-ja“ tom („drugom“) entitetu.

Zatim su se ova dva biološka polariteta ponovo podelila.[1] Svaki od ovih novih entiteta bio je novo „ja“, a tri ostala su bila „ne-ja“ za taj entitet. Kompozicija tog „ne-ja“ bila je, u stvari, iskonska struktura spoljašnjeg sveta prema „ja“, sa njegovim jednostavnim „zakonima“ sveta.

[1] Pošto je ovo očigledno univerzum polariteta, koji je vidljiv na svim nivoima postojanja, prvo prividno postojanje je bio iskonski polaritet. Čini se da Jedinstvo u ovom univerzumu teži da se „podeli“ na parove (umesto trijade, na primer), tako da je to priroda svih narednih entiteta.

Svi entiteti teže da se ili podele u parove ili da se spoje u jedan entitet.

Iako se čini da su „ja“ i „ne-ja“ potpuno različiti po svojoj veličini i složenosti, oni se uvek savršeno dopunjuju jedno drugom.

Još jednom, pošto je nemoguće podeliti Jednost, svi njeni očigledni „entiteti“ ili potomci su i dalje samo Jedinstvo, Jedinstvo koje je, recimo, „smanjeno“ na naizgled ograničenu veličinu. Ipak, svaki od njih je samo Jedinstvo, a to je holografski princip na delu. Zato svako „ja“ ima potpunu informaciju o odgovarajućem „ne-ja“ ili ostatku svog sveta, i obrnuto.

Ovi entiteti nastavljaju da se dele ogroman broj puta. Evolucija se nastavlja.

Svakom „novom ja“ postoji odgovarajuće „ne-ja“, koje postaje sve složenije kako se proces podele nastavlja. To „ne-ja” uvek se sastoji od svih ostalih „jeste” napolju, uključujući njihove međusobne odnose.

Iako se čini da su „ja“ i „ne-ja“ potpuno različiti po svojoj veličini i složenosti, oni se uvek savršeno dopunjuju jedno drugom. Svako „ja“ je jedinstveno i ima drugačiju konstelaciju drugih „jesta“, odnosno ima drugačiju individualnu realnost. Štaviše, kako se podela entiteta nastavlja, svako „novo ja” očigledno postaje sve složenije, jer interno obuhvata sve informacije o svom spoljašnjem svetu, koji mu je komplementarni entitet. Štaviše, cela ova struktura je zasnovana na fraktalnoj prirodi.[1]

[1] Fraktali su beskonačno složeni obrasci koji su sami sebi slični na različitim skalama.

Kako je naša stvarnost samo naš pandan, ona mora biti „fino podešena” za nas po svojoj prirodi, u smislu komplementarnosti; inače, mi ne bismo postojali kao „ja“, niti bi Univerzum postojao kao „ne-ja“.

Svako „ja“ je svesno svog spoljašnjeg sveta, i obrnuto. Spoljni svet, ili „ne-ja“, kao entitet, svestan je svog parnjaka koji mi nazivamo „ja“.

Prava promena se dešava kada „ja“ počne da postaje svestan sebe. Iako je taj proces spor, pošto je „ja“ interno veoma složen entitet (kao što je njegovo „ne-ja“), to znači da su dve suprotnosti počele da se ponovo spajaju, reintegrišu ili spajaju.

Ovo je poenta cele naše duhovne evolucije. Kako postajemo svesni sebe, mi širimo svoju svest ka unutra i napolje istovremeno, jer naše „ne-ja“ takođe postaje sve više svesnije sebe i nas samih. Na kraju se spajaju i mi smo ponovo Jednost.

Ovo je veoma, veoma pojednostavljen pregled evolucije svesti.

Da li je Univerzum naš prethodnik?

Šta to znači u vezi sa zakonima fizike, koji su očigledno tako fino podešeni da podržavaju biološki život?

Naš Univerzum nije naš prethodnik. Evo zašto.

Spoljna realnost je „ne-ja“ za svakog od nas. Kako je naša stvarnost samo naš pandan, ona mora biti „fino podešena” za nas po svojoj prirodi, u smislu komplementarnosti; inače, mi ne bismo postojali kao „ja“, niti bi Univerzum postojao kao „ne-ja“. Mi smo nedeljivi.

Univerzum oko nas je svestan našeg postojanja. Može svesno da utiče na naše unutrašnje biće, na sličan način na koji mi možemo uticati na naš spoljašnji svet.

Individualne i grupne realnosti

Postoji mnogo različitih svesnih bića (ili svesnih tačaka gledišta), bilo u ovom Univerzumu ili u drugim univerzumima. Svaki od njih ima jedinstvenu perspektivu i jedinstven univerzum „oko njega“. Mi, ljudska bića, smo samo aglomerat veoma „sličnih Jesova“, koji su elementi mnogo većeg organizma, samog čovečanstva. Pošto smo toliko slični jedni drugima i delimo iste ili slične tačke gledišta, unutrašnje informacije i složenost, čini se da doživljavamo ovaj konkretan Univerzum. U stvari, živimo u mnogo različitih individualnih univerzuma, koji izgledaju isti ili slični većini nas, tako da mislimo da postoji jedna, zajednička stvarnost za sve nas.

Šta je to „ne-ja“ u našoj individualnoj stvarnosti? To je sve ono što osećamo da postoji izvan nas. Čini se da je to ceo univerzum koji opažamo oko sebe. Međutim, naš individualni svet nije tako veliki kao što mislimo. Sastoji se od našeg neposrednog okruženja, uključujući ljude i druga živa bića u njemu. Sve izvan toga deo je višeslojne kolektivne stvarnosti.

U skladu sa gore navedenim metafizičkim idejama, naše individualno „ne-ja” je svesno svog parnjaka, odnosno našeg „ja”. Šta to znači? Univerzum oko nas je svestan našeg postojanja. I ne samo to, može svesno da utiče na naše unutrašnje biće, na sličan način na koji mi možemo uticati na naš spoljašnji svet. Mogli bismo čak reći da je naša spoljašnja stvarnost naš individualni „Bog“. Može duboko uticati na naše živote i savršeno se slaže sa našim unutrašnjim bićima. Naše „ne-ja“ uvek odražava unutrašnje aspekte našeg bića – naša uverenja, vrednosti, osobine, emocije, strahove, želje, odluke, misli, itd. Kakav god da je naš stav prema spoljašnjem svetu, on će se na odgovarajući način odnositi na nas.

Pošto postoji bezbroj pojedinačnih polariteta „ja”/„ne-ja”, postoje i bezbrojni grupni parovi „jeste” i „ne-jeste”. Oni su svesna bića. Ovi nevidljivi, kolektivni entiteti manifestuju svoje postojanje u mnogim okolnostima. Porodice, plemena, nacije, verske grupe, biološke vrste...svi oni imaju svoje kolektivno „Jeste“, zajedno sa odgovarajućim „ne-Jeste“. Na taj način svaki kolektivni entitet, na primer, religijska grana, ima svoje, jedinstveno „ne-ja“, koje se ponaša kao njihov „Bog“. Potpuno je prilagođen verovanjima, strahovima, željama i drugim svesnim i nesvesnim strukturama karakterističnim za tu grupu. Njihov jedinstveni „Bog“ može čak da stvori čuda, potpuno usklađena sa njihovim verovanjima i očekivanjima, tako da grupa može da veruje da su samo oni na pravom putu.

Svaki kolektivni entitet, na primer, religijska grana, ima svoje, jedinstveno „ne-ja“, koje se ponaša kao njihov „Bog“.

Takođe, zahvaljujući postojanju ovih kolektivno svesnih bića, svaka biološka vrsta je uspela da evoluira na mnoge genijalne načine kako bi se prilagodila svojoj stvarnosti.

Promenjene paradigme ili promenjena realnost?

Važno je razumeti da naša prividna „zajednička stvarnost“ nije uvek bila takva kakva je sada. Sama njegova priroda je mnogo puta menjana. Ljudski mistici, filozofi i naučnici s vremena na vreme menjaju čitave paradigme ovog sveta. Sa naše tačke gledišta, te prošle paradigme (mistični magijski svet, ili centralna uloga Zemlje, ili klasični pogled na fiziku, itd.) nisu bile tačne. Ali možemo li biti tako sigurni u to? Ljudi stvaraju svoju individualnu i grupnu realnost i ne možemo biti sigurni da li su paradigme prošlosti bile objektivno istinite ili ne.

Obično razmišljamo o univerzumu kao o ovoj krutoj stvari koja se ne može promeniti. Umesto toga, metodološki treba pretpostaviti upravo suprotno: da je univerzum pred nama da bismo ga mogli oblikovati, da se može promeniti i da će nas gurnuti nazad. - Kristofer Fuchs, kvantni teoretičar

Druga bića, koja su očigledno veoma različita od nas, mogla bi da žive na drugim planetama u ovom univerzumu, ili čak u potpuno različitim univerzumima, koji su „fino podešeni“ da odgovaraju svom postojanju, jer su, opet, njihove tačne suprotnosti, „ne-Jesu“. Mora da im odgovaraju. Mogli bismo čak reći da je ovo antropski princip na steroidima.

Kristofer Fuks, kvantni teoretičar, lepo je izrazio slične ideje: "Ne postoji krajnji zakon fizike. Svi zakoni fizike su promenljivi i sama promenljivost je princip fizike. (...) Obično mislimo o univerzumu kao o ovoj krutoj stvari koja se ne može promeniti. Umesto toga, pretpostavimo da je sve suprotno od nas, tako da metodološki možemo da oblikujemo. Da se može promeniti, i da će nas gurnuti (...) Kvantna mehanika se ne odnosi na to kako je svet bez nas, već se radi o nama u svetu.

Praktične implikacije

Moglo bi se reći: „U redu, da je čak i ovo istina, kakva bi bila praktična vrednost ovih ideja?“

Glavna ideja ovde je da su naša bića u stvari polariteti koji se sastoje od „ja“ i „ne-ja“, sopstva i ne-ja. Svako „ja“ ima svoju tačnu dopunu, „ne-ja“. Mikrokosmos – „ja“ je komplementarni pandan njegovom makrokosmosu – „ne-ja“. Oni nisu isti, prilično su savršeno prilagođeni jedno drugom. Takođe, svaki polaritet u paru je svestan drugog.

Implikacija je veoma, veoma moćna, kao što svako svesno biće može ispravno da kaže: ja sam potpuno odgovoran za svoj život. Ova izjava je prirodan ishod gore pomenute komplementarnosti. Ako se unutrašnje biće promeni, spoljašnji svet prirodno prati tu promenu. Ovo je holografski pogled u akciji.

Svako svesno biće može ispravno da kaže: Ja sam potpuno odgovoran za svoj život.

Štaviše, moramo da poštujemo druge. Iako smo mi sami po sebi jedno, druga bića žive u svojim univerzumima, koji mogu, ali i ne moraju biti slični našem. Svako ima svoju tačku gledišta koja može biti potpuno drugačija od našeg, a ipak verna njima. Međutim, ne moramo da se plašimo svog okruženja, jer je ono naše tačno ogledalo, iako ponekad neprepoznatljivo.

Sva bića u našem okruženju – deca, roditelji, partneri, prijatelji, protivnici, kolege – uključena su u naš individualni univerzum na isti način kao što smo mi uključeni u njihov. Ako suštinski promenimo unutrašnji deo našeg bića (npr. uverenje ili emociju) koji simbolički odgovara našem prijatelju, taj prijatelj će prirodno promeniti sebe (iz sopstvenog razuma) ili će nas nekako napustiti. To mesto će popuniti druga osoba, koja savršeno odgovara našem promenjenom unutrašnjem delu.

Ipak, ako preuzmemo punu odgovornost za svoje živote, mi ćemo preuzeti ogromnu moć. Sve naše unutrašnje granice će biti prevaziđene. To bi zaista značilo život bez patnje.