Ponekad kažemo da je život težak, i bilo bi mnogo bolje da smo rođeni kao mačka, pas ili neka druga životinja koja u svom jednostavnom životu nema problema i briga. Ipak, da smo zaista imali tu priliku, malo nas bi je zaista prihvatilo. Divimo se svom umu i veoma cenimo našu samosvest.
Ali šta je uopšte samosvest?
To je sposobnost pojedinca da prepozna sebe kao poseban entitet, različit od okruženja i drugih pojedinaca. Dok svest znači biti svestan okoline, samosvest podrazumeva sposobnost pojedinca da u potpunosti shvati svoje trajno ja i okruženje.
Vredi napomenuti da neki izvori prave razliku između pojmova samosvest i samosvest, gde se potonji definiše kao sposobnost pojedinca da sebe vidi ne samo kao zasebno biće, posmatrano iz prvog lica, već da razume da su ih svesna i druga bića. Međutim, samosvest i samosvest se u ovom članku koriste kao sinonimi.
Dok svest znači biti svestan okoline, samosvest podrazumeva sposobnost pojedinca da u potpunosti shvati svoje trajno ja i okruženje.
Broj živih bića
Razmislite o ovome: Koja je šansa da postojite kao samosvesno biće, među nebrojenim drugim živim bićima? Možete li dobiti i najmanju predstavu o tome koliko drugih bića postoji u univerzumu (ili možda multiverzumu), i koliko je taj broj ogroman, čak i u poređenju sa 7,2 milijarde ljudi koji trenutno žive na Zemlji?
Životinje, biljke, bakterije, virusi... svi su svesni u određenoj meri, odnosno svesni svog okruženja. A s obzirom na prostranstvo kosmosa, broj živih bića sa nekim nivoom svesti je zaista neshvatljiv.
Da vidimo koji bi to bio broj samo za ovu planetu. Prema nekim procenama, ukupan broj prokariota (npr. bakterija) na zemlji je 5 × 10³⁰ (pet milijardi milijardi biliona), što je 5 praćeno 30 nula. Ovo je samo gruba procena. Kako je biomasa svih drugih vrsta za nekoliko redova veličine manja, mogli bismo pretpostaviti da ovaj broj pokriva ogromnu većinu biomase na Zemlji, uključujući i okeane.
Broj živih bića sa nekim nivoom svesti je zaista neshvatljiv.
Sada moramo da pomnožimo ovaj broj sa brojem naseljenih svetova širom kosmosa. Ali problem je što nemamo ni grubu aproksimaciju toga. Zvanično, čak i ne znamo da li uopšte postoji vanzemaljski život. Ali hajde da ipak napravimo neku procenu.
U posmatranom univerzumu postoji 1 milijarda triliona zvezda (1 k 1021). Da je svaka 1000. Zvezda nastanjivala planete u svojoj orbiti (iako pretpostavljam da život nije tako redak), tamo bi bilo 1 k 1018 naseljenih svetova! I pomnožite to sa 5 × 10³⁰, dobićete 5 k 1048 živih bića. To je pet sa 48 nula! Zaista neshvatljivo.
Ne zaboravite da su ovo veoma, veoma grube aproksimacije. Šta ako postoje nebiološki svesni entiteti? Šta ako je naš univerzum mnogo veći od ovog vidljivog dela? Ili ako postoji mnogo drugih univerzuma? Šta ako postoje druge fizičke dimenzije, dodatni slojevi same stvarnosti, sa sopstvenim endemskim svesnim bićima? Po mom mišljenju, sve ove spekulacije su verodostojne i mogu biti vrlo stvarne, tako da bi stvarna masa svesnih entiteta mogla biti nesagledivo ogromna.
I kakva bi bila šansa da vi, rođeni ovde na Zemlji, živite kao samosvesno ljudsko biće, razmišljate o svom postojanju i svrsi života, a da se ne rodite kao bilo koje od mnogih drugih stvorenja koja nisu samosvesna?
Broj neživih subjekata
Prema mnogim filozofima, pa čak i naučnicima, ne samo živi (samoreplicirajući, evoluirajući) entiteti imaju određeni nivo svesti. U stvari, svi ostali neživi entiteti, kao što su elementarne čestice, molekuli, mikroskopske i makroskopske strukture, minerali, svemirski objekti, planete, zvezde, galaksije, i tako dalje, takođe su svesni. Celo postojanje je svesno. Postoji nezamisliv broj entiteta.
Samo da primetimo da u vidljivom univerzumu postoji približno 1086 (sto triliona triliona triliona triliona triliona triliona triliona) elementarnih čestica u vidljivom univerzumu, uglavnom neutrina. Kako svaka čestica u određenoj meri reaguje na okolinu, sve čestice se mogu posmatrati kao svesna bića, manje-više. Sve druge strukture izgrađene od elementarnih čestica su još osetljivije ili svesnije. Međutim, njihov ukupan broj je za nekoliko redova veličine manji od broja elementarnih čestica, tako da ne moramo posebno računati njihove količine.
Međutim, čini se da ogromna većina svesnih entiteta, zapravo, nije samosvesna, odnosno nije svesna svog postojanja, nije samorefleksivna kao mi. Iako je ova pretpostavka upitna, možemo tvrditi da smo među onim retkim bićima koja su samosvesna. Na primer, koliko znamo, postoji veoma malo vrsta osim ljudi koje postoje ovde na zemlji koje su samosvesne: delfini, neki majmuni, neki psi, gavranovi i možda još nekoliko vrsta živih bića. Sva ostala stvorenja su delimično svesna, ali samo okoline, a ne sebe.
Čini se da ogromna većina svesnih entiteta, zapravo, nije samosvesna, odnosno nije svesna svog postojanja, nije samorefleksivna kao mi.
To ne znači da su ta bića manje vredna. Oni su samo manje svesni, barem iz naše perspektive.
Možete li zamisliti koliko smo srećni što živimo u ovom univerzumu kao samosvesna bića, među tolikim drugim entitetima koji nisu samosvesni? Možda to uopšte ne možemo nazvati „srećom“, možda je ovo pristrasno, besmisleno i antropomorfizovano razmišljanje, ali takođe možemo pretpostaviti da je samosvest viši „nivo“ svesnog života. Činjenica da smo u stanju da razmislimo o svom postojanju definitivno je od suštinskog značaja za sve nas.
Ako živimo samo jedan život (bez reinkarnacije ili bilo kakvog sličnog procesa ponovnog rađanja), naše šanse da se rodimo kao ljudi su zaista male.
Moglo bi se reći da odgovor leži u reinkarnaciji. Prema ovakvom načinu razmišljanja, svako od nas jednostavno mora da se rodi kao ljudsko biće zbog svoje jedinstvene karme, koja je vezana isključivo za našu dušu.
Ipak, ovo nije rešenje. Pretpostavimo da se sva bića koja su samosvesna redovno reinkarniraju, po zakonima karme. Ali čak i ako se svaka duša inkarnira, recimo, stotine ili hiljade puta do konačnog oslobođenja, još uvek postoji ogroman broj drugih bića sa sopstvenim „žicama“ reinkarnacije. Mora postojati neko objašnjenje osim ovog koncepta svih entiteta kao potpuno nezavisnih bića.
Šta su svi ti „drugi“ koji nisu samosvesni? Imaju li oni duše ili trajna sopstva, kao što mi pretpostavljamo? Ili su to sićušni delovi mnogo većih, složenih i nevidljivih organizama, koji su samosvesni, nešto poput nas, koji se sastoje od triliona malih entiteta – ćelija, bakterija i drugih stvari?
Šta su svi ti „drugi“ koji nisu samosvesni? Da li su to sićušni delovi mnogo većih, složenih i nevidljivih organizama, koji su samosvesni?
Održiva rešenja zagonetke
Jedan odgovor na ovu misteriju mogao bi biti samo - slučajnost. Nezamislivo neverovatan slučaj čiste šanse... Ali ovo objašnjenje deluje suviše slabo i nategnuto.
Drugo rešenje je još čudnije: solipsizam. Takvo gledište govori da postoji samo jedno biće – ja ili ti koji ovo sada čitamo. Sve i svi ostali su samo senka, delovi velikog životnog spektakla, koji ste sami doživeli. Naravno, sva moja osećanja i čula, svi uvidi u dubinu duše iza tuđih očiju govore mi da to jednostavno nije istina.
Na kraju, moji utisci u vezi sa ovim pitanjima su:
1. Mi smo višedimenzionalna bića. Svako od nas ljudi ima brojne inkarnacije (druge egzistencije) naših duša (jezgra individualnosti), kroz prostor i vreme. Ovo je samosvesni deo našeg postojanja. Ta duša je predstavljena na najvišem nivou stvarnosti kao takozvano Više Ja.
2. Naše duše imaju proširenja (inkarnacije) na svim nivoima postojanja, znači od najvišeg do najnižeg.
Dakle, prisutni smo ne samo na najvišem nivou kao Više Ja, već i na srednjem nivou kao ljudi i druga samosvesna bića, kao i na raznim nižim nivoima svesti, gde entiteti nisu samosvesni i samo delimično svesni svog okruženja.
Svako od nas postoji u ogromnom broju ovih entiteta, počevši od elementarnih čestica, preko atoma, molekula, raznih neorganskih struktura, mikroorganizama, biljaka i životinja. Svi smo mi „inkarnirani” u ovim entitetima. Ali na nižim nivoima, samo sićušni delovi našeg bića posvećeni su takvim egzistencijama (produženjima), bez mnogo „angažovanja“ duša.
Ipak, svi ovi nivoi svesti su zastupljeni u svakom ljudskom životu, počevši od embriona, preko svih faza detinjstva, a vrhunac dostižu u odraslom dobu.
3. Sve naše inkarnacije su rasute po prostoru i vremenu. Naše Više Ja prikupljaju sva sećanja i iskustva iz njih. Iako se ovaj ogroman broj postojanja može činiti neodoljivim ili nemogućim, Više Ja ih, na neki način, doživljava istovremeno, pošto je izvan toka vremena ove dimenzije. Dakle, da li smo mi samosvesna bića, među ogromnim okeanom drugih entiteta, samo slučajno? Ne, mi smo višedimenzionalna bića koja postoje na svim nivoima svesti.
Ne pretpostavljam da je ovo jedini i konačan odgovor. Međutim, osećam da ovaj pristup barem delimično objašnjava duboku misteriju našeg naizgled neverovatnog postojanja kao svesnih bića.
I postoji svrha tome: učimo dragocene životne lekcije u svim tim inkarnacijama.
Dodajte komentar