Drugačiji pogled na reinkarnaciju i vreme

Holografski pogled na reinkarnaciju

Pravi proces reinkarnacije je daleko složeniji nego u klasičnim pogledima hinduizma ili budizma.

Na primer, termini „prethodni“ ili „budući“ život daleko su od pouzdanosti za prikazivanje Istine. Na neki način, svi ovi „prethodni“ ili „budući“ životi su simultani. Da objasnim.

U skladu sa teorijom relativnosti, vreme je zamenljivo sa prostorom unutar prostorno-vremenskog kontinuuma i, na neki način, vreme je tek četvrta (ili prva!) dimenzija prostora u tom kontinuumu. Naša svest se stalno kreće duž te četvrte ose prostorno-vremenske karte. Ovo nam zapravo ostavlja utisak da se sve menja. Krećemo se duž te vremenske ose, a čini se da se kreće i sve ostalo oko nas. Ipak, celokupno postojanje četvrte dimenzije je potpuno stabilno u 4D prostor-vremenskom kontinuumu.

Stoga su naši životi u „prošlosti“, iz perspektive „van“ prostorno-vremenskog kontinuuma, zapravo simultana postojanja. To je samo pitanje tačke gledišta - sa koje koordinate prostor-vremena posmatrate događaj. Možete čak imati neke živote u budućnosti koji su vaši „prethodni“ životi, što znači da koreni nekih događaja u ovom životu potiču iz tih života. Ili obrnuto.

Ali to nije sve. Da, mnogi ljudi mogu da se prisete mnogo različitih života iz svoje „prošlosti“ ili „budućnosti“. Ipak, postojali su izveštaji o različitim ljudima koji se sećaju istog života! Kako je to moguće? Odgovor je prilično jednostavan: živimo u holografskom svetu.

Jednostavno rečeno, holografski pogled na svet ukazuje da je Univerzum ogroman hologram, što je u skladu sa nekim od novih pristupa teorijske fizike. U skladu sa tim, svaka pojava, stvar, događaj ili biće unutar tog holograma ima sve informacije o celom hologramu.

Ovo implicira da su informacije o celom Univerzumu, uključujući njegovu prošlost i budućnost, ugrađene u svakog od nas. To se takođe odnosi na reinkarnaciju. Kada se neko seti života, recimo, iz prošlosti, tog istog života mogla bi da se „seti“ druga osoba, jer je i taj život deo ugrađenih informacija te osobe. To je samo pitanje individualnih osobina i podsvesnih struktura osobe koja pamti, kojih života će verovatno pamtiti. Svaki pojedinac je skloniji jednom ili više „tokova“ života unutar „prošlosti“ ili „budućnosti“, a ti tokovi se obično smatraju njihovim stvarnim prošlim ili budućim životima.

Bizarni entiteti vremena

Ali moglo bi postojati mnogo oblika samog vremena.

Zamislite da postoje bića čiji se svesni fokus kreće u suprotnom smeru duž četvrte koordinate ovog 4D kontinuuma. Za njih bi stvarnost takođe bila savršeno verodostojna, inače uopšte ne bi bili svesni. Iako bi njihova stvarnost bila potpuno drugačija od naše, oni bi živeli svoje živote nesvesni našeg „vremena“, a možda i našeg postojanja.

Štaviše, mogu postojati bića čiji se svesni fokus stabilno (ili nestabilno?) kreće duž jedne od druge tri koordinate našeg prostorno-vremenskog kontinuuma. Njihovo postojanje bi verovatno bilo potpuno neprepoznatljivo za naš um. Ipak, njihovi životi bi im bili apsolutno verodostojni, jer bi pronašli svoje načine povezivanja različitih stvari ili događaja unutar svoje svesti. Zapravo, to bi im bilo sasvim prirodno.

Možemo ići još dalje: moguće je postojanje entiteta čije je „vreme“ dvodimenzionalno ili višedimenzionalno. Njihov svesni fokus bi se kretao ne samo duž jedne koordinate, već dve ili više.

Teoretski, može postojati beskonačan broj dimenzija, što implicira mogućnost beskonačnih „tipova“ svesnih umova.

Međutim, teorija struna predviđa postojanje ukupno 10 ili 11 dimenzija, od kojih su naše poznate 4 prostorno-vremenske dimenzije potpuno „razvijene“ ili beskonačne, a ostale su beskonačno male.

Da li živimo u „blok univerzumu“?

Ipak, stvari su još komplikovanije od svega ovoga. Ne živimo samo u „blok univerzumu“ koji je statičan iz 4D perspektive; kvantna fizika nam govori da u svakom pojedinačnom trenutku našeg svesnog postojanja mi „kolapsiramo kvantnu talasnu funkciju“ i biramo samo jedan od bezbroj mogućih univerzuma koji se nalaze ispred nas.

Dakle, mi nismo neki pasivni doživljavači stvarnosti, mi aktivno biramo svoju stvarnost unapred i činimo je realnom. Ipak, sve te moguće linije vremena su stvarne u izvesnom smislu, mogli bismo reći, kao „potencijalne realnosti“. Ove potencijalne realnosti su takođe deo cele slike. Neka druga bića možda idu duž tih potencijalnih vremenskih linija, ali oni su stvarni za njih, kao što je naš potencijal za njih.

I ne samo to, iza nas je bezbroj potencijalnih vremenskih linija, kao mogućih prošlih događaja koji bi nas mogli dovesti do ove ovde-i-sada realnosti. A svesni smo samo jedne vremenske linije, za koju je vezano naše sećanje (osim u nekim slučajevima takozvanih „lažnih sećanja“). Dakle, cela slika je daleko složenija od posmatranja „jednostavnog“ 4D relativističkog kontinuuma.

Ipak, iako smo još daleko od konačne „teorije svega“, sve što smo do sada naučili usmerava nas ka zaključku da su stvarnost i svest u njoj neodvojivi, obe sa potencijalom da imaju beskonačne manifestacije. A svest igra dinamičnu ulogu u ovim manifestacijama – ona sve vreme aktivno bira svoj put.

Ipak, svi smo jedno, na najdubljem nivou. I svi životi koji su se „dogodili“ u prošlosti ili će se „desiti“ u budućnosti, životi su jedinog bića – Čiste Svesti, Savršene Realnosti, Boga, ili kako god da to nazovemo. Mi smo jedno.