10 temeljnih pitanja o univerzumu i svesti

Život je misterija i većina nas je s vremena na vreme opčinjena tom misterijom. Nažalost, mnogi ljudi susretnu se sa temeljnim životnim pitanjima posle razdoblja teškoća i patnje. Neminovno postavljaju pitanja poput: „Zašto je život tako težak?“ ili „Zašto treba da živimo ovako bolno postojanje ovde na Zemlji?“

S druge strane, svi smo radoznala bića. Neki ljudi do sličnih pitanja dolaze iz čiste radoznalosti. „Ko sam ja?“ „Zašto uopšte postojim?“ „Zašto postoji nešto umesto ničega?“ „Postoji li tvorac ovog sveta?“ Ova i slična pitanja mogu da uzdrmaju samu srž našeg bića.

Evo nekih odgovora na većinu tih temeljnih pitanja. Nadam se da ćete uvideti da ova potraga za konačnim odgovorima nije pretenciozna, preuzetna niti neka vrsta igre ega.

Osim toga, siguran sam da su ovi odgovori ograničeni prirodnom nesposobnošću uma da doživi Istinu, uključujući, naravno, i moj sopstveni um. Isto tako, svaka namera da se izrazi duboka ideja ili pojam može biti ozbiljno oslabljena prirodnom nedovoljnošću jezika.

Zato sam neke pojmove i ideje iznete u ovom članku pokušao da prenesem putem analogija. U stvari, sve ove ideje su analogije. One mogu samo da ukažu na Istinu, jer sasvim sigurno nisu sama Istina.

Ko ili šta je Bog?

Tokom vekova reč „Bog“ opterećena je mnogim negativnim ili protivrečnim značenjima, pa ću koristiti i druge izraze, kao što su „Prvobitno Jedinstvo“, „Biće“ ili „Izvor“. Kada je metafizički izraz „Prvobitno Jedinstvo“ gramatički subjekat, u srpskom ću koristiti srednji rod. Ovaj gramatički izbor ne znači da je Bog bezličan. Bog ima bezgraničnu Ličnost koja prevazilazi svaku ljudsku predstavu o ličnosti.

Izvor je izvan svakog pojma koji um može da oblikuje. Zato je sve što o njemu mislimo ili napišemo netačno i nedovoljno.

Pošto je Prvobitno Jedinstvo izvan svakog razumevanja, o njemu možemo govoriti samo putem analogija i simbola, pa tako možemo steći tek nejasan osećaj njegovih glavnih svojstava.

Prvobitno Jedinstvo je izvor svega. Ono je beskonačno veće od svega, a ipak beskonačno manje od ničega.

Ono je jedina istinska Stvarnost, istinsko Postojanje.

Još jednom, njegova priroda je Jedinstvo. Pošto je ovaj univerzum zasnovan na prividnoj odvojenosti, ništa i niko u njemu ne može istinski doživeti prisustvo Izvora, osim kada su sva fizička, emocionalna i mentalna čula i aktivnosti potpuno prevaziđeni.

Ipak, Bog, Izvor, prisutan je u svemu, svuda i iza svega, i jedini je temelj ovog prividnog postojanja. On suptilno i nevidljivo nosi i preobražava sva bića, stvari i aktivnosti. Taj proces možemo nazreti i u njemu svesno učestvovati samo ako se nalazimo u stanju čiste svesnosti, odnosno Prisustva.

Prvobitno Jedinstvo je izvor svega. Ono je jedina istinska Stvarnost, istinsko Postojanje.

Prvobitno Jedinstvo je sveznajuće, sveprisutno i svemoćno.

Ono je sveznajuće zato što je izvan prostora i vremena, izvan svakog odnosa subjekta i objekta. Sticanje bilo koje informacije ili znanja svojstveno je prostorno-vremenskom kontinuumu. Pošto je Izvor izvan njega, on sve zna trenutno. Ova vrsta znanja jedina je prirodna vrsta znanja. S druge strane, naša vrsta znanja ograničena je procesom sticanja informacija unutar mnogih granica koje nameće priroda prostora i vremena.

Ono je sveprisutno jednostavno zato što je izvan prostora, vremena, materije i energije. Ne ograničavaju ga fizički zakoni niti bilo koja druga pravila.

Ono je svemoćno zato što je jedina istinska Stvarnost. Ono je izvor svakog pojedinačnog entiteta materije i energije, kao i svakog postupka, čina ili aktivnosti. Ipak, svoju svemoć izražava suptilno i nevidljivo za naša ograničena čula opažanja. Velika i vidljiva čuda izuzetno su retka, ali su suptilna i nevidljiva čuda zapravo prisutna svuda i događaju se sve vreme.

Prvobitno Jedinstvo je u nama. Pošto je ono izvor Ljubavi, Radosti i Mira, naša istinska Suština zapravo je Prvobitno Jedinstvo i možemo je pronaći samo u sebi. Ljubav, Radost i Mir njegovi su putokazi.

„Ja“ mora da ode. Tada ono što ostane jeste Izvor.

Time smo ujedno odgovorili na još jedno veliko pitanje: da li Bog postoji? Iako odgovor najpre zavisi od definicije Boga, konačan odgovor nesumnjivo glasi: „Da.“ Bog postoji kao Izvor svega što postoji. Njegova bezgranična Ličnost prevazilazi svaku ograničenu ljudsku projekciju. On je prisutan u svemu, svuda i iza svega. Bog je beskrajna, bezuslovna Ljubav.

Zašto postoji nešto umesto ničega?

U početku je postojao samo Bog, Prvobitno Jedinstvo, kome kontemplativne tradicije prilaze i putem simbola kao što su Praznina, Ništavilo, Izvor ili istinska Stvarnost. Nijedan od tih izraza ne poriče Božju bezgraničnu Ličnost.

Sa stanovišta našeg ograničenog uma, Prvobitno Jedinstvo moglo bi da postoji samo u nekoj vrsti večnog prostorno-vremenskog kontinuuma, jer drugačije ne možemo da pojmimo nikakvo postojanje. Imajući to u vidu, matematika beskonačnih brojeva kaže da, ako bilo šta postoji unutar beskonačnog prostora i tokom beskonačnog vremenskog raspona, postoji stopostotna verovatnoća da će se dogoditi bilo kakva promena, poremećaj ili nesavršenost, pošto nema zakona ni ograničenja koji bi mogli da spreče takvu pojavu.

Taj poremećaj bio je prvobitni polaritet koji je označio početak celog ovog sveta. U skladu s tom logikom, postoji stopostotna verovatnoća za beskonačan broj različitih nesavršenosti ili poremećaja u tom Jedinstvu. Shodno tome, mogli bismo reći da postoje beskonačni svetovi sa beskonačno mnogo različitih zakona.

Ponovo, „unutar“ Prvobitnog Jedinstva nije bilo nikakvih fizičkih zakona niti bilo kakvih drugih ograničenja. Pošto ograničenja nije bilo, bilo šta moglo je da se „dogodi“. Tako se dogodilo i još se događa Stvaranje ovog i mnogih drugih univerzuma, ako se izraz „događa“ ovde uopšte može upotrebiti.

Ipak, sa stanovišta našeg ograničenog uma, večno pojavljivanje prvobitnih polariteta može izgledati kao Božji hir. Iz dublje perspektive, ono se može razumeti kao izraz Božje bezgranične stvaralačke moći i Ljubavi.

Zašto postojim?

Da bi iskusilo sebe, Prvobitno Jedinstvo prividno se razdvojilo na bezbroj dinamičnih, ali ograničenih tačaka gledišta, od kojih svaka doživljava „ja“ i „ne-ja“.

Tako je iz Prvobitnog Jedinstva nastao prvobitni polaritet: „ja“ i „ne-ja“.[1]

[1] Odeljak „Zašto postojim?“ zapravo je deo mog članka „Novi pogled na fino podešavanje univerzuma“.

Ta dva prvobitna entiteta bila su svesna samo suprotnog entiteta. „Ja“ je bilo svesno postojanja „ne-ja“, dok je „ne-ja“, koje je sebe doživljavalo kao „ja“, bilo svesno drugog polariteta.

Pošto je Jedinstvo po svojoj prirodi nedeljivo i ne može se zaista razdvojiti na nešto drugo, ti prividni entiteti zapravo su bili samo Jedinstvo. Shodno tome, svaki od njih imao je potpune informacije o svojoj suprotnosti, jer je po svojoj prirodi bio celovit i jedno s njom i sa Jedinstvom.

Prvobitno „ja“ predstavljalo je jednostavan entitet, bez ikakvih mera ili svojstava. Moglo se uporediti samo sa „ne-ja“. Shodno tome, i „ne-ja“ je bilo jednostavno i bez ikakvih urođenih svojstava. Ono je takođe imalo jednostavnu svest o postojanju prvog entiteta, odnosno „ja“, koje je za taj „drugi“ entitet zapravo bilo „ne-ja“.

Zatim su se ta dva polariteta ponovo podelila.[1] Svaki od novonastalih entiteta bio je novo „ja“, a preostala tri bila su „ne-ja“ za taj entitet. Sastav tog „ne-ja“ zapravo je predstavljao prvobitnu strukturu spoljašnjeg sveta za „ja“, sa jednostavnim „zakonima“ tog sveta. Ti „zakoni“ bili su njihove jednostavne interakcije koje su postale ustaljene.

[1] Pošto je ovo očigledno univerzum polariteta, što se vidi na svim nivoima postojanja, prvo prividno postojanje bilo je prvobitni polaritet. Čini se da Jedinstvo u ovom univerzumu teži da se „podeli“ na parove, a ne, na primer, na trojke, pa je to priroda svih kasnijih entiteta.

Svi entiteti teže ili da se podele na parove ili da se spoje u jedan entitet.

Još jednom, pošto je Jedinstvo nemoguće podeliti, svi njegovi prividni „entiteti“ ili potomci i dalje su samo Jedinstvo, Jedinstvo koje je, recimo, „smanjeno“ na naizgled ograničenu veličinu. Pošto je svaki od njih samo Prvobitno Jedinstvo, možemo reći da je to holografski princip na delu. Zato svako „ja“ ima potpune informacije o odgovarajućem „ne-ja“, odnosno ostatku svog sveta, i obrnuto.

Ti entiteti nastavljaju da se dele ogroman broj puta. Evolucija se nastavlja.

Pošto je Jedinstvo nemoguće podeliti, svi njegovi prividni „entiteti“ ili potomci i dalje su samo Jedinstvo, Jedinstvo koje je, recimo, „smanjeno“ na naizgled ograničenu veličinu. Pošto je svaki od njih samo Prvobitno Jedinstvo, možemo reći da je to holografski princip na delu.

Svakom „novom ja“ odgovara jedno „ne-ja“, koje postaje sve složenije kako se proces podele nastavlja. To „ne-ja“ uvek se sastoji od svih ostalih „ja“, uključujući i njihove međusobne odnose.

Iako se čini da se „ja“ i „ne-ja“ potpuno razlikuju po veličini i složenosti, ona se uvek savršeno dopunjuju.

Svako „ja“ je jedinstveno i ima drugačiju konstelaciju drugih „ja“, odnosno ima drugačiju individualnu stvarnost. Osim toga, kako se podela entiteta nastavlja, svako „novo ja“ prividno postaje sve složenije, jer u sebi obuhvata sve informacije o svom spoljašnjem svetu, koji predstavlja njegov komplementarni entitet. Povrh toga, cela ova struktura zasnovana je na svojoj fraktalnoj prirodi.[1]

Svako „ja“ svesno je svog spoljašnjeg sveta, i obrnuto. Spoljašnji svet, odnosno „ne-ja“, kao entitet je svestan svog parnjaka koji nazivamo „ja“.

Prava promena događa se kada „ja“ počne da postaje svesno sebe. Tada počinje involucija. Iako je taj proces spor, jer je „ja“ iznutra veoma složen entitet, kao i njegovo „ne-ja“, on znači da su dve suprotnosti počele ponovo da se sjedinjuju, reintegrišu ili stapaju.

U tome je smisao celokupne naše duhovne evolucije. Kako postajemo svesni sebe, istovremeno širimo svoju svest prema unutra i prema spolja, dok i naše „ne-ja“ postaje sve svesnije sebe i nas. Na kraju se stapaju i ponovo smo Jedinstvo.

Ovo je veoma, veoma pojednostavljen pregled evolucije svesti.

[1] Fraktali su beskonačno složeni obrasci koji su sami sebi slični na različitim skalama.

Svako „ja“ svesno je svog spoljašnjeg sveta, i obrnuto. Spoljašnji svet, odnosno „ne-ja“, kao entitet je svestan svog parnjaka koji nazivamo „ja“. Prava promena događa se kada „ja“ počne da postaje svesno sebe. Tada počinje involucija.

Ko sam ja?

Neki kažu da je ovo jedno od pet osnovnih pitanja filozofije. Međutim, pitanje „Ko sam ja?“ jeste pitanje identiteta. Kada odgovorite na njega, zapravo ćete navesti svoj identitet, na primer: „Ja sam majka“, „Ja sam nastavnik“, „Ja sam pošten čovek“, „Ja sam Amerikanac“, „Ja sam ljudsko biće“… Očigledno je, ipak, da su ti identiteti prolazni. Pre ili kasnije promenićete svoju ulogu. Svaki identitet možete promeniti ili prevazići svojom voljom. Kada uzmemo u obzir činjenicu da naša svest nadživljava naše fizičko postojanje, tada su i najopštiji identiteti, kao što su ljudsko biće, živo biće i slični, očigledno nedovoljni.

Zato pravo pitanje glasi: „Šta sam ja?“ Šta je to što je suštinsko za sve nas? Da li smo uopšte nešto ili neko? Reči očigledno ne mogu da oblikuju konačan odgovor. On se mora neposredno doživeti.

Pitanja „Ko sam ja?“ ili „Šta sam ja?“ najvažnija su pitanja u nekoliko duhovnih puteva, kao što su advaita vedanta Ramane Maharšija ili neki neognostički sistemi. U tim praksama učenik iznova pita sebe „Ko sam ja?“ ili „Šta sam ja?“, nastoji duboko da oseti pitanje i da oblikuje ili oseti odgovor. To je snažna praksa koja može dovesti do dubokih uvida, pa čak i do konačnog duhovnog oslobođenja.

Dakle, odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ ne može se izraziti rečima, jer se nalazi izvan uma. U svakom slučaju, svaka osoba koja je konačno otkrila i doživela odgovor verovatno bi pokušala da ga „izrazi“ jednostavnim ćutanjem. Najbliži pojam tom odgovoru glasio bi: „Ja sam Prvobitno Jedinstvo, Ništavilo, Jedinstvo, Bog, Praznina, Izvor…“ Ili, jednostavno: „Ja jesam.“

Odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ ne može se izraziti rečima, jer se nalazi izvan uma.

Zašto je Ljubav tako važna?

Naravno, ovde ne govorim o romantičnoj ili telesnoj ljubavi. Tema je Čista ljubav, Univerzalna ljubav ili jednostavno Ljubav. To je bezuslovna ljubav između dva bića, kao što je roditeljska ljubav prema deci ili ljubav između najboljih prijatelja. Romantični i telesni oblici ljubavi samo su odrazi Ljubavi na emocionalnom i fizičkom nivou.

Često čujemo da je Bog Ljubav. Bog je zapravo beskrajna i bezuslovna Ljubav u svojoj punoj ostvarenosti. Kako je to moguće i u kakvom su odnosu druga osećanja prema Izvoru, koji obuhvata svako biće, a nije hladan ni ravnodušan?

Ljubav u ovom smislu nije osećanje. Ona je stanje postojanja. To je stanje u kojem osećamo jedinstvo sa drugima. Ona je duboka namera da se sjedinimo sa drugima i ponovo postanemo jedno. Ona je suprotnost težnjama ka razdvajanju.

Pošto je Izvor Jedinstvo, a Ljubav teži da ponovo sjedini prividno odvojena bića, Ljubav je božansko stanje. Ona vodi ka Bogu. Zato je Ljubav jedan od suštinskih vidova Božanskog, zajedno sa Mirom i Radošću. Bog je bezgranična Ličnost, ostvarena Ljubav, potpuni Mir i pročišćena Radost.

Ljubav je duboka namera da se sjedinimo sa drugima i ponovo postanemo jedno. Ona je suprotnost težnjama ka razdvajanju.

Šta je svrha patnje?

Posledica nesavršenosti ovog sveta jeste patnja. Ona je neizbežna i ima svoju ulogu. Evo kratkog odlomka iz knjige „Unutrašnji mir, Spoljašnji uspeh“ koji se odnosi na ovo pitanje.

„Većina nas sazrela je kroz bolna iskustva i iz njih izvukla izuzetno velike pouke. Ona su nas ojačala. Pokretala su nas. Razlog za to jeste činjenica da živimo u materijalnom svetu čije je glavno svojstvo inercija, koja je ujedno i jedno od naših glavnih svojstava.

Naša fizička tela prirodno se pokoravaju zakonu inercije. Manje ili više smo lenji. Kada nema ničega što bi nas gurnulo napred, kao što to čini bol, možemo duboko utonuti u živi pesak svoje letargije. To je naša priroda i zbog nje ne smemo kriviti sebe. Shodno tome, kada se iz te močvare naše neaktivnosti pojavi bolno iskustvo, ono nas gura napred. Zahvaljujući tim potresima i traumama, stekli smo dubinu ličnosti. Zato su i naše rane blagoslovi.“

Bez patnje bismo, kao bića uronjena u inerciju ovog sveta, bili izgubljeni i uništeni. Ipak, bol je neizbežan zato što sva svesna bića u ovom univerzumu imaju ograničenu percepciju i ograničene sposobnosti. Ovde možete pročitati više o tome kako ograničena percepcija vodi ka patnji.

I naše rane su blagoslovi.

Međutim, pošto je bol neizbežan, nažalost ne postoji gornja granica njegovog intenziteta. To zavisi isključivo od nas, od naše ograničene percepcije i inercije. Zato ne postoji unapred određena najveća količina patnje, kao što ne postoji ni najviši nivo zadovoljstva. To je i razlog što su se tokom čitave istorije čovečanstva događali izuzetno bolni događaji, kao što su holokaust, ratovi, masakri, mučenja i drugo.

Moram podrobnije da razmotrim i ovo pitanje: patnja je precenjena i preuveličana. Ta pojava nije prisutna samo u savremenom društvu već i u našem pogledu na prirodu. Naravno, ne želim da umanjim ogromne i stravične patnje velikog broja ljudi tokom istorije, pa i danas, ali savremeni masovni mediji očigledno su usredsređeni samo na negativna iskustva. Oni gotovo isključivo izveštavaju o ratovima, ubistvima, nesrećama i sličnim događajima. Zapravo, samo prate naše ustaljene potrebe. Naš um opčinjavaju te negativne stvari, jer nam nisu prirodne. One su suštinski strane našem biću. Naša najprirodnija stanja postojanja jesu Mir, Ljubav i Radost, pa je sve ostalo umu neobično i zato veoma očaravajuće.

Patnja je precenjena i preuveličana.

Pogledajte oko sebe. Verovatnoća je veća od 99 odsto da se nalazite u „normalnom“ okruženju, odnosno u neutralnoj ili čak prijatnoj situaciji. Kada pregledate svoj tipičan dan, ustanovićete da je uglavnom ispunjen „neutralnim“ ili čak prijatnim iskustvima. Ipak, bolni događaji, koji su prilično retki, često zaokupljaju naše misli i osećanja tokom celog dana.

Čak i kada posmatrate prirodu, izuzetno retko ćete naići na nasilje među živim bićima. Ponovo, više od 99 odsto prirodnog okruženja ispunjeno je mirnim ili neutralnim aktivnostima divljih životinja, ili mirovanjem, što obuhvata mrave, bube, pa čak i najopasnija stvorenja kao što su lavovi, zmije, krokodili i drugi mesojedi. Mir prirodno preovlađuje, ali, nažalost, ne i u našem umu.

Zato je patnja, iako je neizbežna i dugoročno ima pozitivnu ulogu u našem životu, definitivno precenjena i preuveličana.

Postoje li Dobro i Zlo?

Zdrav razum nam govori da je Dobro sve ono što nas vodi ka sreći, dok je Zlo ono što nas vodi ka patnji.

Međutim, pošto smo objasnili ulogu patnje u našem postojanju, možemo li reći da je zadovoljstvo zapravo nešto zlo, a bol nešto dobro? Naravno da ne možemo. Svako iskustvo je po svojoj prirodi neutralno.

Dobro i Zlo u krajnjem smislu ne postoje. Postoji samo jedna Stvarnost.

Iskustva koja nas vode ka sreći zaista mogu dugoročno biti korisna ako ih takođe posmatramo kao lekcije. Ako ih usvojimo kroz mudrost, nepogrešivo će nas voditi ka oslobođenju. Isto tako, neprijatni događaji neće sve ljude učiniti zrelijim. Naprotiv, neki ljudi ne mogu da usvoje takva iskustva i ući će u spiralu sve većeg samouništenja.

Dakle, sve zavisi od nas i od načina na koji se odnosimo prema svakom iskustvu. U krajnjem smislu ne postoji dobro ili loše iskustvo. Postoji samo iskustvo koje je potpuno prihvaćeno i proživljeno kroz našu urođenu mudrost, ili iskustvo koje to nije.

Zato Dobro i Zlo u krajnjem smislu ne postoje. Postoji samo jedna Stvarnost.

Šta je svest?

U Oksfordskom rečniku postoje dve glavne definicije svesti:

Stanje u kojem je neko svestan svog okruženja i reaguje na njega. Svesnost ili opažanje nečega kod određene osobe.

U skladu s tim, možemo zaključiti da postoje dve glavne odlike svesti:

Reagovanje na spoljašnje nadražaje. Posmatranje putem opažanja.

Dodao bih i treće svojstvo: slobodnu volju.

Kada je reč o reagovanju, mogla bi postojati tri nivoa svesti:

Nesvesnost. Ako svest izostane, nema ni reagovanja. Međutim, u tom slučaju u tom trenutku ne postoji nikakav entitet, pa u stvarnom svetu ne možemo govoriti o nesvesnosti. Na primer, kada neko padne u komu, njegov um je potpuno odsutan i ne možemo reći da je ta osoba tu sve dok se ne probudi. Prisutno je samo njeno fizičko telo. Za tu osobu razdoblje zaborava predstavlja jednostavan skok u vremenu, u trenutak kada ponovo postaje svesna.

Ograničena svest. Ako je entitet polusvestan ili delimično svestan, reagovaće na spoljašnje nadražaje. To je naše uobičajeno budno stanje, ali i tipično stanje svih životinja kada ne spavaju, biljaka, pa čak i svih neživih stvari, uključujući atome i subatomske čestice. Svi ovi entiteti imaju neku urođenu sposobnost reagovanja u odnosu na spoljašnji svet.

Potpuna svest. Ako je entitet potpuno svestan, neće uopšte reagovati jer je čisti posmatrač. Prosvetljeni ljudi ne reaguju, ili veoma malo reaguju, na spoljašnju stvarnost. Njihovo srce i um su čisti. Ipak, suprotno onome što bismo mogli pomisliti, ovo stanje nereagovanja nije tako retko u našem svakodnevnom životu. S vremena na vreme boravimo u takvom stanju uma, iako toga nismo svesni. Naš um je bez misli, srce nam je puno Ljubavi i u tim trenucima ništa nas neko vreme ne može uznemiriti. Duboka meditacija jedno je od takvih dragocenih stanja.

Dakle, na osnovnom nivou svest je sposobnost entiteta da reaguje na spoljašnje nadražaje. Bilo da je reč o jednostavnom fizičkom otporu kamenčića spoljašnjoj sili ili o složenom emocionalnom odgovoru ljudskog bića na stresnu situaciju, u osnovi ih izaziva određeni nivo svesti subjekta.

Na osnovnom nivou svest je sposobnost entiteta da reaguje na spoljašnje nadražaje.

Iako vam ove tvrdnje mogu zvučati neobično ili čak krajnje neobično, one se zasnivaju na kvantnoj fizici. Evo kako.

Reagovanje na okruženje podrazumeva i prisustvo posmatrača. Kvantna fizika nam, u skladu sa svojom „kopenhagenskom interpretacijom“, govori da spoljašnji svet zapravo ne postoji u čvrstom obliku bez svesnog posmatranja. Sama prisutnost sposobnosti bilo koje strukture da reaguje na svoje okruženje podrazumeva i potvrđuje postojanje fizičkog okruženja oko subjekta, što zatim ukazuje na prisustvo svesnog posmatrača unutar te strukture.

Reagovanje na okruženje podrazumeva i prisustvo posmatrača.

Drugim rečima, entitet kao posmatrač kolabira mnoštvo talasnih funkcija svog okruženja i tako stvara materijalno okruženje oko sebe. Tada je u stanju da reaguje na to okruženje.

U tom smislu svaki prividno odvojeni entitet svestan je u izvesnoj meri. Svaki entitet, svaka grupa i svako biće koji imaju dovoljnu unutrašnju postojanost da reaguju na spoljašnji nadražaj u izvesnoj meri su svesni svog okruženja. Zato određeni stepen svesti imaju svaka subatomska čestica, kao što su kvark, elektron ili foton, svaka složena čestica, kao što su proton, neutron, atom ili molekul, svaki kamen, svako živo biće, svaka vrsta, svaka nacija i grupa ljudi, uključujući celokupno čovečanstvo, svaka planeta, zvezda ili galaksija, kao i ceo Univerzum ili Multiverzum!

Svaki prividno odvojeni entitet svestan je u izvesnoj meri.

Do sada smo uglavnom govorili o svesti o okruženju. Međutim, svesna bića su dinamična i evoluiraju. Postoji još jedan, presudan korak u evoluciji svesti: postati samosvestan.

Postoji još jedan, presudan korak u evoluciji svesti: postati samosvestan.

Posle eona razvoja mnogi entiteti ili izumru ili postanu samosvesni. To znači da su svesni sebe, a ne samo spoljašnje stvarnosti. To je kamen temeljac duhovnog razvoja. Mogli bismo čak reći da je to jedan od razloga Stvaranja. Prvobitno Jedinstvo večno je samosvesno. Kroz sve svoje pojedinačne manifestacije, odnosno bića, Bog sa Ljubavlju otvara bezbrojne puteve na kojima se samosvest slobodno razvija i pritom u potpunosti poštuje slobodnu volju svakog bića.

Od te tačke sve se menja. Kada entitet postane samosvestan, postaje pojedinac, svesno biće. Njegova još uvek ograničena samosvest više ne može da umre. Tada počinju procesi duhovnog rasta i ponovnog rađanja.

Šta je slobodna volja?

Slobodna volja je temeljno svojstvo svesti. Svaki svesni entitet u izvesnoj meri ima slobodnu volju, a Božanska Ljubav u potpunosti poštuje tu slobodu.

Koliko mogućnosti entitet ima pre nego što izvrši određeni čin ili odgovori na spoljašnji nadražaj? Ako zbog unutrašnjih ili spoljašnjih ograničenja pred sobom ima samo jednu mogućnost, on zapravo nema slobodnu volju.

Očigledno je tako sa kamenjem i drugim čvrstim predmetima. Oni mogu samo da se odupiru nekoj spoljašnjoj sili u skladu sa fizičkim zakonima koji ih ograničavaju, ali nemaju slobodu sopstvenog kretanja. Ipak, na mikroskopskom nivou postoji neznatno i nepredvidljivo kretanje ili podrhtavanje njihovih najsitnijih sastojaka, atoma i subatomskih čestica. Shodno tome, oni u izvesnoj meri imaju slobodnu volju.

Materija u drugim oblicima, kao što su tečnosti, gasovi i plazma, nema mnogo više slobodne volje, iako spolja gledano ima viši nivo slobode kretanja. Ograničavaju je fizički zakoni. Na primer, čestice gasa imaju mnogo veću slobodu kretanja od čestica čvrste materije, ali su i one strogo ograničene zakonima njutnovske fizike.

Kada je reč o živim bićima, ona očigledno imaju viši nivo slobodne volje, pošto su obično mnogo složeniji entiteti, naročito ona sa razvijenim nervnim sistemom.

U ovom univerzumu svi entiteti imaju bar neki stepen slobodne volje, na šta ukazuju osnovni zakoni kvantne mehanike povezani sa principom neodređenosti.

Slobodna volja je suštinsko svojstvo svesti. Ona je najdublja nepredvidljivost Bića, koja je zapravo stvaralačka sila u univerzumu. Zato je zakon koji na temeljnom nivou postojanja odgovara slobodnoj volji Hajzenbergov princip neodređenosti.

Slobodna volja je suštinsko svojstvo svesti. Ona je najdublja nepredvidljivost Bića, koja je zapravo stvaralačka sila u univerzumu.

Šta se događa kada umremo?

Svest ne može da nestane. Ne može biti uništena, jer je prisutna svuda i u svemu. Nemoguće je postati ništavilo u nihilističkom smislu ako nešto već postoji. Shodno tome, čak i kada „život posle smrti“ ne bi postojao, ne bi trebalo da se plašimo smrti. U tom slučaju naša individualna svest jednostavno bi se sjedinila sa „globalnom“ svešću čovečanstva ili univerzuma. U svakom slučaju, život posle smrti postoji, ali ishod zavisi od nivoa svesti pojedinačnih bića.

Entiteti koji su svesni svog okruženja, ali nisu samosvesni, mogu posle smrti izgubiti svoje individualno postojanje. Dobra vest je da će se jednostavno sjediniti sa većom svešću čiji su deo bili. Na primer, kada pojedinačne ćelije našeg organizma odumru, njihova ograničena svest sjediniće se sa većom svešću organa kome su pripadale ili sa svešću celog tela. Isto tako, svest naših tela će se posle njihove smrti sjediniti sa većom svešću Majke Zemlje.

Mi, kao samosvesna bića, u tom smislu ne možemo nestati. Mi smo potpuno oblikovana individualna bića i nastavićemo da postojimo u drugim oblicima.

Shodno tome, fizička smrt je neka vrsta promene. I to veoma velika. Posle smrti našeg fizičkog tela naša svest prestaće da se poistovećuje sa fizičkim oblikom i nastaviće da postoji u drugom obliku. Najpre u „limbu“ između dva života, a zatim u sledećem fizičkom telu.

Svest ne može da nestane. (…) Shodno tome, fizička smrt je neka vrsta promene. I to veoma velika.

Ipak, pošto vreme nije jednostavna jednosmerna linija, mogli bismo se ponovo roditi, recimo, u starom Egiptu, gde treba da naučimo naredne životne lekcije. Ili na drugoj planeti. Ili u drugoj vremenskoj liniji, univerzumu ili dimenziji. Sve je moguće, a stvarnost je mnogo, mnogo čudesnija od naše mašte. Neki vidovi našeg prisustva u višestrukim stvarnostima opisani su u članku „Paralelna postojanja, vremenske linije i reinkarnacija“.

Smrt je promena. Tokom života prolazimo kroz bezbroj „malih smrti“. Kada zaspimo, nakratko gubimo svest i završava se jedan mali ciklus. Ipak, sledeći ciklus uvek nas čeka. Kada ne uspemo u nečemu važnom, kada odustanemo od svojih planova ili ciljeva ili izgubimo teniski meč od prijatelja, doživljavamo malu smrt. Svaka promena takođe je mala smrt. Ipak, uvek, uvek, uvek vraćamo se na ovaj ili onaj način, obično snažniji i mudriji.

Naš duhovni razvoj nema kraja. Čak i kada postanemo potpuno prosvetljeni i dostignemo konačno oslobođenje, prestanemo da se poistovećujemo sa bilo čim i postanemo jedno sa Jedinstvom, sve ćemo doživljavati kao to Jedinstvo. Stvaranje je bezgranično i beskrajno, izraz Božje beskrajne Ljubavi i bezgranične Ličnosti. Moram reći da je to zaista divno.

Pojedine ilustracije na ovoj stranici generisane su uz pomoć veštačke inteligencije u skladu sa temom okolnog teksta.