Kako bi izgledalo trajno iskustvo potpune celovitosti i večnog mira? Kako bi se doživljavalo neposredno jedinstvo sa Izvorom svega što postoji? Pokušaćemo ovde da rečima makar malo približimo takvo stanje svesti, ukoliko je to uopšte moguće.
Napomenuo bih da ovom tekstu nastojim da pristupim što skromnije i bez namere da svoj opis predstavim kao konačnu istinu. Nisam doživeo krajnje prosvetljenje i ne tvrdim da sa sigurnošću znam kako Nebo izgleda ili kako se doživljava.
Ono što sledi jeste moja najbolja pretpostavka, oblikovana učenjima koja su mi bliska i sopstvenim unutrašnjim promišljanjem. Pokušavam da naslutim iskustvo potpune celovitosti, uz svest da sama stvarnost sasvim sigurno daleko prevazilazi svaku sliku i svaku reč koju ovde koristim.
U tekstu ću koristiti izraze Nebo, Bog, Božje Dete, Otac, Stvoritelj, Izvor, Božansko jedinstvo, Duh i Stvaranje, pri čemu ih čitalac kome religijski jezik nije blizak može razumeti kao istinsku stvarnost, potpunu celovitost, krajnji temelj, zajedničku svest, prvobitni Izvor, stvaralački princip, poreklo svesti, potpunu povezanost, čistu svest i životno ispoljavanje. Izrazi Božanska Svetlost, Dom, Istina, Znanje, Ljubav, Mir, Radost, Život, Volja, svetost, greh, praštanje, večnost i večno Sada mogu se čitati kao potpuna jasnoća, izvorna celovitost, neposredna stvarnost, unutrašnja spoznaja, bezuslovna povezanost, duboka nepomućenost, životna punoća, čisto postojanje, unutrašnje usmerenje, urođena vrednost, unutrašnja podela, oslobađanje osude, bezvremeno prisustvo i potpuna prisutnost.
Još nešto: ovaj tekst ni na koji način ne treba čitati kao preporuku za prekid fizičkog života, jer bi takav čin, po mom najdubljem uverenju, čoveka znatno udaljio od nebeskog iskustva i od smisla njegovog zemaljskog puta. Verujem da se Nebo može iskusiti već tokom fizičkog postojanja, kroz istrajan Unutrašnji rad i potpunu predanost Bogu.
Nebo
Nebo, Istinska stvarnost ili stanje Božanskog jedinstva, jeste stanje savršene celovitosti. U njemu mi, kao Božja Deca, zauvek prebivamo u Ljubavi i Miru, potpuno sjedinjeni sa svojim Izvorom, bez ijedne unutrašnje senke koja bi mogla da zamagli to neposredno Znanje.
Prostor i vreme pripadaju iskustvu sveta. Isto važi i za predstavu da se do Neba stiže tek posle smrti. Ono istinsko Nebo, Pleroma ili stanje jedinstva sa Bogom je u stvari večno stanje potpune stvarnosti u kojem Božje Dete neposredno zna svoje jedinstvo sa Ocem.
U Nebu, san o razdvajanju je završen. Sa njim se povlače telo i opažanje, zajedno sa idejom privatne, odvojene svesti. Sa druge strane, ostaju čisto Znanje i savršena Ljubav, sjedinjeni u zajedništvu bez granica.
U tom stanju nema unutrašnje pukotine kroz koju bi se pojavila sumnja. Svest počiva u apsolutnoj Istini i u potpunoj harmoniji sa Stvoriteljem. Sve granice koje su nekada delile iskustvo na unutrašnje i spoljašnje iščezle su zajedno sa podelom iz koje su nastale.
Reči nastaju u svetu podeljenog uma. One zato mogu samo da pokažu pravac. Kada ovom stanju priđem iz neposredne unutrašnje perspektive, iskustvo Neba otvara se na sledeći način.
Buđenje u onome što je oduvek bilo
Odjednom znam: oduvek sam bio bezbedan.
Sve što sam nekada nazivao svojim životom dobija lakoću upravo odsanjanog sna. Moje rođenje i ime ostali su u njemu, dok je telo nosilo sopstvenu priču. Uspesi i gubici više ne određuju ko sam. Odnosi koje sam čuvao i strahovi koje sam nosio postaju prizori koji zapravo nikada nisu dotakli moje istinsko Biće. Isto važi za sva traganja koja su me vodila kroz godine naizgled linearnog vremena, za koje sad znam ne samo da nije linearno nego je nepostojeće.
Nalazim se u stanju potpunog blaženstva i nepomućene radosti.
San je izgubio težinu. Posmatram ga mirno i jasno, kao što sam nakon buđenja posmatrao noćne slike koje su još trenutak ranije delovale stvarno. Sada znam da se mom istinskom Biću ništa nije dogodilo.
Ta izvesnost javlja se neposredno, pre svakog zaključka. Tiha je i potpuna.
Nikada nisam napustio Boga. Njegova Ljubav nikada nije bila ugrožena, a moja svetost ostala je ista.
Krivica koju sam osećao rastvorena je – nestao je zamišljeni temelj na kojem je počivala. Ono što sam doživljavao kao greh otkriva se sada kao pogrešna zamisao podeljene svesti, ozbiljna unutar sna ali, evo, bez ikakve moći pred Istinom. Moje istinsko Biće ostalo je čisto i celovito. Nikakav san nije mogao da ga povredi.
Buđenje donosi jednostavno saznanje: sve što je stvarno oduvek je bilo sigurno u Bogu.
Neprekidna svest o istini
Moja svest o Istini je stalna. Ona čini prirodno stanje Bića.
Zaborav je završio svoju ulogu. Kolebanje se potpuno smirilo, a osećaj udaljenosti od Boga izgubio je osnovu. Neposredno Znanje o jedinstvu sa Ocem prožima sve što jesam.
Ja, Božje Dete, prebivam u Istini i poznajem je kao Sebe. Ona je moj Život, neposredan i večan.
Svaki trenutak večnosti obasjan je istim Znanjem. Moja svest počiva u onome što Bog zna, bez potrebe da se tome vraćam ili da to iznova potvrđujem. Istinu prepoznajem kao samu supstancu Bića, trajno prisutnu u svemu što jesam.
Potpuno sam budan, a pažnja mi više ne luta.
Znam ko sam. Znam svoj Izvor.
I znam da sam oduvek bio i da zauvek ostajem u Njemu.
Potpuna sigurnost
Sigurnost ovde znači neposredno znanje da postoji samo Dobro.
Budućnost više ne nosi ni trunku pretnje. Sve što je moglo da se pojavi i ugrozi me pripadalo je snu iz kojeg sam se probudio. Smrt je izgubila moć. Strah od gubitka takođe se ugasio. Pogrešan izbor i njegove posledice zauvek su izgubili moć da me odvoje od mira.
Zaštita mi više nije potrebna. Takođe, svaki oblik kontrole je postao suvišan.
Ne tražim unapred odgovor na ono što dolazi, jer postojim u nepromenljivoj Božjoj sigurnosti. Ona ispunjava moje Biće i otkriva se kao njegova prava priroda. U toj sigurnosti nema potrebe da se život nadzire iz časa u čas, pošto ništa stvarno ne može biti izgubljeno.
Sve što je Bog stvorio ostaje zauvek onakvo kakvim ga je stvorio. Njegovo Dete zato počiva u neranjivosti koja ne zavisi od okolnosti.
Sve stvarno ostaje u meni.
Božja Ljubav je večna činjenica mog postojanja.
Jedinstvo sa Ocem
Boga doživljavam kao svoje neposredno Biće i kao večni Izvor iz kojeg sve potiče. Jedno sam sa Njim, a ipak i dalje Jesam. To je istinsko, pravo, neizrecivo blaženstvo, večno i nepomućeno.
Udaljenost se rastvorila. Između Oca i mene ne postoji prostor koji treba preći. Naša Volja je jedna.
Njegova Radost živi kao moja radost, a Njegov Mir kao sama osnova mog Bića. Njegova Ljubav prolazi kroz mene i večno širi sve što On jeste.
Izraz „Volim Boga“ otvara se u Nebu u neposredno iskustvo Ljubavi koja poznaje samu sebe, kao istinsko i prirodno stanje Bića. Otac i Božje Dete susreću se u tom nedeljivom jedinstvu, toliko bliskom da svaki govor o udaljenosti gubi smisao.
Oduvek sam bio potpuno blizu Ocu. Njegovo viđenje mene ostalo je čisto, jer me Njegova Ljubav poznaje onakvim kakvim me je stvorila.
Otac je Izvor, a Božje Dete je Njegovo večno proširenje. Mi delimo jedan Život i jednu Radost. To jedinstvo je spoznaja celovitosti koja nikada nije prestala da postoji.
Iščezavanje odvojenog identiteta
Privatni centar svesti, sa svojom zatvorenom pričom i potrebom da sve nazove svojim, potpuno se rastvorio.
Moja istinska individualnost otkriva se kao neograničeno Biće koje deli jedan Život sa celim Stvaranjem. Ono što sam nazivao „ja“ širi se sve dok granice izgube smisao. Ja sam i dalje tu, ali sam istovremeno jedno sa Bogom.
Svako biće koje sam nekada smatrao drugim prepoznajem kao Sebe. Umovi se otkrivaju kao jedan Um, oduvek celovit, u kojem nijedna misao ne može biti istinski privatna niti izdvojena iz zajedničkog Života, niti ima ikakve potrebe za tim.
Tuđe misli više nisu daleke, štaviše, to su takođe moje sopstvene misli. Razumevanje drugoga postaje neposredno samoprepoznavanje. Usamljenost je naprosto iščezla. Pripadanje je potpuno, jer svaki deo živi u Celini i Celina se u potpunosti daje svakom svom izrazu.
Moja vrednost je beskonačna. Božja vrednost živi u meni, isto kao u svakom izrazu Božjeg Deteta.
Sve što mi je Bog dao ostaje sačuvano u jedinstvu. Svaki izraz Njegove Ljubavi nosi njenu punu snagu.
Nepodeljena ljubav
Ljubav u Nebu ispunjava celokupnu stvarnost. Ona prevazilazi prolazno osećanje i vezanost za određeni predmet, a njena priroda ne zavisi od intenziteta ni trajanja. Jednostavno, Ljubav je samo postojanje, beskrajno i divno.
Svako biće volim kroz neposredno prepoznavanje njegove božanske suštine. Bliskost ne određuje meru te Ljubavi, dok, sa druge strane, ni zasluge niti ponašanje ne uvećavaju Ljubav niti je umanjuju.
Posebna ljubav, ljubav koju sam tokom sna povremeno doživljavao samo prema pojedinim bićima, otvorila se, procvetala je u sveobuhvatnu Ljubav. Svako je u moje Biće prihvaćen potpuno i s radošću.
Davanje i primanje sada su jedan čin. Ono što dajem ostaje celo u meni i istovremeno se širi, kao svetlost koja obasjava drugo biće i koja pri tome ne postaje slabija. Punoća raste kroz davanje, bez gubitka.
Ljubav zna samo ovo: „Ti si Ja.“ Ili: „Ja sam Ti.“
Otac voli svoje Dete potpunom Ljubavlju. Božje Dete prima taj dar i večno ga širi. U ovom zajedništvu pripadanje je potpuno. Čežnja se smirila u svom Izvoru, a svako Biće počiva u Bogu.
Mir koji obuhvata sve
Mir je živ i potpun. Njegova priroda je večna.
On je izvorna tišina Bića. U njemu postoji odmor koji se ne održava naporom, kao i spokojstvo koje ništa spoljašnje ne može da poremeti. Taj mir širi svest i čini je potpuno budnom, otvorenom za celokupni Život.
Strah je izgubio svaki oslonac. Senke prošlosti nemaju nikakvu moć, a oprez se pretvorio u potpuno poverenje.
Trajnost mira poznajem neposredno. Mir je moje prirodno stanje. Ja sam taj Mir. Njegova nepomičnost puna je života. Doživljavam je kao budnu i beskrajnu punoću u kojoj svaka misao počiva u Bogu. Sve je obuhvaćeno i sigurno.
Celokupno Stvaranje počiva u tišini ispunjenoj Životom.
Radost samog postojanja
Radost izvire iz samog Bića. Njena punoća je večna. Početak i prestanak joj ne pripadaju, jer je u svakom trenutku potpuno ispunjena.
U svetu sam radost vezivao za uzbuđenje ili olakšanje. Ponekad je privremeno dolazila kada bi se ispunila želja. Smeh ju je izražavao, dok je tuga izgledala kao njena suprotnost. Ovde se oba iskustva smiruju u bezgraničnom blaženstvu, jer svaka želja pronalazi svoj izvorni mir u Bogu.
Sve u meni zna: „Bog jeste, i ja sam u Njemu.“
To Znanje je Radost.
Ona se širi kroz celokupno Stvaranje. Svako Biće učestvuje u istoj večnoj sreći i prima Božju Radost u potpunosti.
Večno sada
Ovo stanje prevazilazi bilo kakvo trajanje. Dugo i kratko pripadaju vremenu, a u Nebu postoji samo večno Sada, bez početka i kraja.
Juče je izgubilo značenje, sutra se više ne očekuje. Proticanje je iščezlo.
Večnost je potpuna prisutnost u kojoj sve što Bog daje postoji u celosti. Ništa se ne približava svom ispunjenju kroz vreme, pošto je punoća već prisutna. Sve je sada i sve je zauvek.
U tom Sada ostvarenje ne prolazi kroz faze. Punoća Boga prisutna je odjednom, sada, bez čekanja. Večno Sada obuhvata sve.
Nije li ovo najlepši, konačni „happy-end“, koji nikada nije ni bio nekakav kraj, već je oduvek bio tu?
Savršena nepomičnost
Nebo počiva u savršenoj nepomičnosti, koja je ipak ispunjena beskrajnom stvaralačkom živošću.
Sve je dovršeno, pa nema udaljenog cilja prema kojem bi Biće moralo da se kreće. Promena je ispunila svoju svrhu.
Ta nepomičnost je stabilnost potpune prisutnosti. Ništa ne nestaje iz nje i ništa ne dolazi sa zakašnjenjem. Sve ostaje prisutno. Sve ostaje celovito. Celokupna punoća Boga živi u večnom Sada.
Nedostatak koji je nekada pokretao traganje potpuno se rastvorio. Svaki izraz Stvaranja počiva na svom savršenom mestu u Bogu.
Čisto znanje i božanska svetlost
Moje opažanje se sada povuklo pred čistim Znanjem.
Znanje je neposredna svest o Istini. Pretpostavka i neizvesnost povukle su se iz iskustva. Tumačenje više nema zadatak, a zaključivanje se završava čim je sve poznato bez posrednika. Ne postoje informacije, već beskonačno Znanje.
Ja znam.
Istina i moje Biće su jedno. Odgovor ne dolazi spolja, jer živi u meni kao ono što jesam.
Božje Biće poznaje Sebe kroz svoje Dete. Božje Dete istovremeno poznaje sebe u Bogu.
Božanska Svetlost ispunjava postojanje kao jasnost samog Znanja. Telesne oči nikada nisu gledale takvu Svetlost. Ona je sjaj Božjeg Bića koji večno obasjava Njegovo Dete. U njoj je sve razjašnjeno odmah.
Razumevanje je neposredno, a Znanje celovito.
Otac i Božja Deca poznaju se u potpunoj otvorenosti. Njihova bliskost nema granicu. Celokupno Biće sija istom Božanskom Svetlošću.
Bezoblična stvarnost
Moja svest obitava na nivou čistog Duha.
Fizički oblik završio je svoju ulogu. Telo više ne posreduje između svesti i sveta, pa se Biće poznaje neposredno, bez čula koja bi njegovu beskrajnost prevodila u ograničene slike.
Prisustvo nema oblik, bliskost ne traži prostor. Komunikacija se odvija bez reči, a zajedništvo bez tela. Takva bezobličnost u stvari donosi potpunu slobodu od ograničenja. Duh nema ni veličinu, ni položaj, niti bilo kakve granice. On je čist i neograničen, a Njegova priroda je večna.
Sve što postoji deli tu istu duhovnu prirodu.
Stvaranje kao večno širenje
Nebo je živo i stvaralačko stanje.
Bog se večno proširuje kroz Stvaranje. Božje Dete deli Očevu prirodu, pa i ono stvara. To Stvaranje prevazilazi svaku formu.
Božanska Ljubav širi samu sebe, a svaki njen izraz ostaje u savršenoj jednosti sa Izvorom. Novo se rađa iz punoće, bez odvajanja i bez potrebe da zauzme mesto nečemu što je postojalo ranije. Možemo ga zamisliti kao beskonačno davanje koje u potpunosti ostaje u Davaocu.
Svaki čin Stvaranja proširuje punoću izvan ideje količine. Savršenstvo se daje bez umanjenja.
Na taj način, Božje Dete daje sve što jeste, jer je sve primilo od Oca, Koji večno daruje Sebe svom Detetu. Dete prima Njegovu punoću i širi isti dar.
Dakle, stvaranje se događa kroz potpuno jedinstvo davanja i primanja. To je večni čin Ljubavi i njega odlikuju radost i neiscrpna snaga. Kroz njega se Božje Biće beskrajno širi.
Potpuni povratak Domu
Nebo je iskustvo potpunog povratka Domu.
Taj povratak je naše buđenje u saznanju da je Dom oduvek bio tu, prisutan. Božje Dete prepoznaje svoju večnu bezbednost i nepromenljivu svetost. U istom trenutku zna da njegovo mesto u Ocu nikada nije bilo izgubljeno. Nije li to najlepša, predivna vest?
Sve što je izgledalo daleko sada je zauvek blisko. Čežnja je prestala u pripadanju. Traganje je okončano u neposrednom Znanju: „Ja sam kod kuće u Bogu, i Bog je zauvek u meni.“
Povratak Domu nosi duboko prepoznavanje nečega što mi je bilo odavno poznato: potpuno sam tamo gde sam oduvek pripadao. Dom me poznaje i prima bez ostatka. Dom je moje istinsko Biće.
U tom jedinstvu celokupno Stvaranje prisutno je kao jedna nedeljiva punoća.
Odnos prema svetu
Kada je Nebo potpuno prihvaćeno, svet sna ispunjava svoju svrhu i utišava se.
Ipak, dok moje unutrašnje isceljenje traje, svet služi kao učionica. Svaki odnos mi postaje šansa za buđenje i praštanje. U stvari, kroz njega obnavljam iskustvo celovitosti.
Postaje mi potpuno jasno da je svet ogledalo unutrašnjeg stanja. Svaka snažna reakcija mi pokazuje gde je podela još živa i koji deo svesti traži razumevanje. Kada ga prihvatim bez osude i vratim mu mesto u sebi, iskustvo celovitosti postaje dublje.
Posle konačnog buđenja učenje je završeno.
Svet posmatram sa potpunim mirom i prema svakom biću osećam sveobuhvatnu, bezuslovnu Ljubav. I prema svojim nekadašnjim „neprijateljima“ (koji to naravno nisu bili) i prema svojoj najbližoj porodici, i prema svim ostalim bićima. Sve su to moja braća i sestre koje volim isto – beskrajno.
A u večnosti je svako već budan. Božje Dete, odnosno svi mi, u svojoj celovitosti već smo kod kuće, u svom pravom Domu. Divno!
Vreme u kojem je izgledalo da neko luta izgubilo je moć. Poslednja suza nestaje u spoznaji da je istinsko Biće oduvek bilo celo.
Sve je zauvek obuhvaćeno Božjom Ljubavlju.
Kako doživljavam sebe
Kada bih iz tog stanja pokušao da kažem ko sam, reči bi dolazile polako, kao odjeci jednog istog Znanja.
Evo jednog skromnog pokušaja: Ja sam Misao Ljubavi u Umu Boga.
Znam da sam potpuno voljen, jer sam stvoren iz Ljubavi. Bezbedan sam, jer zauvek ostajem u svom Izvoru.
Božja svetost je moje nasleđe. Svako Božje Dete deli sa mnom isti Život.
Moje Biće je večno i celovito. Promena ga ne dotiče.
Otac i ja delimo jedan Um. Njegova Volja živi u meni, a Njegova Radost ispunjava moj večni Život.
Sve što On jeste dao mi je. Sve što jesam zauvek ostaje u Njemu.
Njegova Ljubav je moja priroda.
Njegov Mir je moje stanje.
Ja sam kod kuće. Celovit sam.
Zauvek sam jedno sa Bogom.
Oduvek i zauvek sam Srećan.
Veza sa unutrašnjim radom
Rekao bih još i ovo: iz naše ograničene perspektive, ovaj opis govori o krajnjem horizontu celovitosti. Svakodnevni unutrašnji rad ipak se odvija ovde, usred neposrednog iskustva, u ovom iluzornom svetu.
Misli i emocije nam pokazuju gde je naša svest još uvek podeljena. Telo nam prenosi ono što reči često zaobiđu, a naši odnosi otkrivaju povrede i odbačene delove koji traže isceljenje. Posmatrajmo to, radimo na tome. Životne okolnosti daju ovom radu konkretnu formu i sprečavaju ga da ostane samo lepa zamisao.
Svaki trenutak istinske ljubavi i prisustva ovde i sada je mali povratak Domu.
Potpuno prihvatanje isceljuje unutrašnju podelu. Iskreno praštanje otvara prostor za Ljubav.
Kada se bilo koji odvojeni deo ličnosti reintegriše u naše biće, iskustvo celovitosti postaje neposrednije.
Radeći ovako, Nebo nam postaje unutrašnji pravac za život i usmerava način na koji posmatramo sebe i druge ljude. Menja se i naš odnos prema svetu kroz koji prolazimo, jer svaka situacija može da nam pokaže koliko smo spremni da izaberemo mir.
Dakle, imamo tri važna aspekta našeg bića, koja su već tu, u nama.
Reintegracija: Kada prihvatimo odbačeni deo sebe, celovitost nam postaje bliža.
Opraštanje: Kada oslobodimo osudu, mir se vraća.
Ljubav: U drugome prepoznajemo zajedničko Biće i za sve nas se otvara iskustvo jedinstva. A kada se srce potpuno otvori, Ljubav se seća same sebe.
Ljubav je oduvek bila sve
Najdublji kvalitet Neba je potpuni prestanak unutrašnjeg otpora. Sve je na svom mestu. Potpunost prožima celokupno Biće, a svaki izraz Stvaranja daje sebe u celosti.
Večnost je potpuno prisutna. Glasovi otpora rastvorili su se u jednoj Volji. Božja Volja ispunjava stvarnost. Sve je celovito i mirno.
Sve je obasjano. Sve je sjedinjeno.
Čitavo iskustvo staje u jednu tihu spoznaju: Ljubav je oduvek bila sve.
Sve ostalo bilo je san o nemogućem, nepostojećem. San se završio.
Ostaje ono što je oduvek postojalo: Otac i Božja Deca, sjedinjeni u večnom širenju savršene Ljubavi.
Kada se setim da sam kod kuće
U Nebu prebivam kao beskrajno radosno biće koje se konačno setilo sebe, biće koje je u stanju trajnog i totalnog blaženstva. Svaka granica koja me je nekada stezala rastvorila se u beskonačnoj bliskosti sa Izvorom, a kroz mene struji tiho pouzdanje da sam oduvek bio voljen i zauvek siguran.
Ovde vreme ne postoji. Sve prebiva u živom Sada, potpuno prisutno i obasjano Znanjem koje ne traži dokaz. Prepoznajem svako biće kao deo istog svetog Života, osećam njegovu radost kao svoju i njegovu vrednost kao nešto što nikada nije moglo biti izgubljeno.
Ljubav se širi bez napora, poput svetlosti koja ne bira šta će dotaći.
Mir je dubok, divan i ispunjen stvaralačkom snagom.
Celokupno postojanje diše kao jedno Biće, a ja u toj nedeljivoj punoći znam da sam kod kuće, oduvek i zauvek. Bog je u meni, ja sam u Bogu, i sve što postoji počiva u istoj večnoj Ljubavi. Potpuna i krajnja Sreća.
Da sam u snu koji se završio znao za ovu beskrajnu radost, čitavim svojim bićem, svom svojom snagom, rečima, mislima i delima, posvetio bih se samo jednom, istinskom cilju: povratak Bogu, povratak sebe i svoje braće i sestara našem dragom Ocu, koji nas nikada ne osuđuje i koji nas voli beskrajno i bezuslovno. Ništa drugo mi ne bi bilo ni od najmanje važnosti. Mada, naš san nikada i nije bio stvaran.
Pojedine ilustracije na ovoj stranici generisane su uz pomoć veštačke inteligencije u skladu sa temom okolnog teksta.
