Tajna praznina u svesti

Šta je svest?

Da bismo razgovarali o velikoj misteriji praznina u svesti i njihovom značenju, trebalo bi da definišemo šta je svest na prvom mestu. Većina naučnih autoriteta se slaže da je to stanje svesti o svom okruženju i sposobnost da se reaguje na različite spoljašnje stimuluse. U širem smislu, možemo čak uključiti i svest o sebi, što podrazumeva stanje samosvesnosti.

Sa duhovne tačke gledišta, svest je bezlična i inherentno nezavisna od uma, tela, materije, energije, prostora i vremena. S tim u vezi, svest može biti neograničena, što je njena prava priroda, ili naizgled ograničena.

Neograničena svest je zapravo PraJedinstvo, beskonačno, sveprisutno, večno, bez ikakvih granica uma, prostora i vremena.

S druge strane, ograničena svest je očigledno ograničena na dinamičke tačke gledišta. Reč „dinamičan“ ovde ukazuje na kretanje ograničenjima prostora i vremena. Mi, kao svesna bića, ili bilo koji drugi svesni entitet, smo primeri ograničene svesti.

Zaista, tokom našeg budnog vremena, naša svest je strogo ograničena prostor-vreme. Dakle, pod prazninama u svesti podrazumevamo diskontinuitete u toku ograničene svesti, bez ikakvih sećanja na ove periode.

Pod prazninama u svesti podrazumevamo diskontinuitete u toku ograničene svesti, bez ikakvih sećanja na ove periode.

Kontinuitet i diskontinuitet svesti

Očigledna je diskontinualna priroda naše svakodnevne svesti. Zaista, postoje mnoge praznine u našoj svesti. Na primer, mi redovno spavamo, a stanje dubokog sna prirodno prekida naše svesno prisustvo. Postoje i druga stanja duha kojih uopšte nismo svesni – koma, vegetativno stanje, anestezija itd.

Imajte na umu da u našem budnom vremenu postoji mnogo manjih i neprimetnih diskontinuiteta naše svesti tokom takozvanih vizuelnih sakada (brzi pokreti očiju između faza fiksacije u istom pravcu) kada je naša svesna reakcija isključena. Ipak, ova mala, ali česta zamračenja je veoma teško primetiti, i uvek postoji prilično čvrsta ideja o kontinuitetu svesti.

Šta se dešava sa svešću tokom svih ovih diskontinuiteta? Da li jednostavno nestaje, ili se nešto dešava, a mi ne pamtimo ništa o tome?

Prozori do jedinstva

Svest ne može izostati. Ne može nestati. Ona se ne može poništiti jer je prisutna svuda, u svemu. Nemoguće je da postanemo ništavilo u nihilističkom smislu ako je nešto svesno već tu. Zato su te praznine u kontinuitetu, u stvari, prozori ka višim nivoima našeg postojanja ili čak ka Iskonskom Jedinstvu. I ti diskontinuiteti se uporno ponavljaju.

Sa tačke gledišta našeg ograničenog uma, tokom praznina u kontinuitetu kao što je dubok san, nema svesti, nema vremena, tako da samo prelazimo na sledeći period svesnosti.

Iz šire perspektive, praznine se javljaju samo sa stanovišta naše ograničene svesti, a ne unutar neograničene svesti. Kao što je već rečeno, svest ne može nikada da izostane, nigde. Dakle, u ovim periodima, naša ograničena tačka gledišta se pomera ka njegovoj pozadinskoj svesti, ili „svesti predaka“. Naša ograničena, individualna svest postaje jedno sa mnogo širom svešću naše Duše, koja je svesna mnogih drugih života ili postojanja koje možemo smatrati „našim“, i kontinuiranog svesnog postojanja između ovih života.

Da budemo precizniji, tokom naših praznina u kontinuitetu, mi doživljavamo sve druge živote ili stalne tačke gledišta našeg bića predaka višeg nivoa, ili naše Duše. Ali toga nema sećanja kada se probudimo u normalno stanje svesti.

Tokom naših praznina u kontinuitetu, mi doživljavamo sve druge živote ili stalne tačke gledišta našeg bića predaka višeg nivoa, ili naše Duše. Ali toga nema sećanja kada se probudimo u normalno stanje svesti.

Bića na svim nivoima postojanja takođe doživljavaju diskontinuitete

Naše Više Ja, ili Duša, uprkos svojoj mnogo široj tački gledanja, takođe je ograničen entitet. Prema tome, mora imati analogne praznine u kontinuitetu njihove svesti.

Slično našem svakodnevnom životu, sa stanovišta našeg Višeg Ja, uopšte nema diskontinuiteta u svesti. Naša duša samo preskače vreme praznine.

Ali, iz još šire perspektive, postoje takvi periodi života naše duše. U tim prekidima, Beskonačna svest doživljava svesno vreme bića predaka još višeg nivoa (više Duše). Ipak, nema sećanja na ta iskustva.

Koliko ima viših nivoa našeg postojanja? To je misterija. Međutim, Primordijalno Jedinstvo je najviši nivo svesti, i ono doživljava sve odjednom, van prostorno-vremenskog kontinuuma i ima znanje o svemu i svakome.

U tim diskontinuitetima toka svesti, naša individualna tačka gledišta, bez obzira na njen nivo, ponekad se potpuno rastvara i naša svest se čak spaja sa Neograničenom Svešću, Prvobitnim Jedinstvom. Ta svest doživljava sve i svašta trenutno, ni u jednom vremenu i ni u jednom prostoru. Prema tome, ono sve zna; uzima sve moguće tačke gledišta u svim univerzumima ikada. Ovo je najprirodnije stanje Bića. Dakle, tokom praznina u kontinuitetu, mi ne gledamo u lice Boga – mi zapravo postajemo Bog, ili Prvobitno Jedinstvo.

Tokom nekih od tih praznina, Neograničena svest, ili Primordijalna jednost, doživljava sve živote svih svesnih entiteta, uključujući njihov prošli i budući raspon, unutar celine Postojanja. U svim tim životima, slični jazovi u kontinuitetu se takođe dešavaju bezbroj puta, koji takođe omogućavaju iskustva svih drugih postojanja, uključujući i ovo. Ipak, nema sećanja na to kada se probudimo.

Tokom ovih diskontinuiteta, mi ne gledamo u lice Boga – mi zapravo postajemo Bog, ili Prajednost.

Sećanje kao ključ za život pojedinca

Naša svest je ograničena na ovu specifičnu tačku gledišta ove konkretne osobe. Zavisi od vremena i pamćenja. Pošto nema vremena tokom ovih praznina, ne može biti sećanja na bilo kakvo iskustvo unutar praznina. Individualni život se nastavlja jer nema sećanja na druga gledišta koja su doživljena. Jedino pamćenje prisutno u normalnom stanju svesti je ono o ovom konkretnom individualnom postojanju. Dakle, postoji apsolutni utisak našeg ličnog kontinuiteta.

Mi, kao Bog, ili Primordijalno Jedinstvo, doživljavamo sve druge tačke gledišta u svim univerzumima tokom praznina u kontinuitetu. Svako od nas, kao posebno biće, naizgled doživljava neprekidan život zbog nedostatka sećanja ni na jedan od tih života.

Zato su praznine u očiglednom toku naše svakodnevne svesti kritične. Od „vremena“ do „vremena“, mi se vraćamo svom tvorcu, postajemo jedno sa Njim ili Njom i duboko osvežavamo i revitaliziramo naše iluzorno postojanje. Ovi diskontinuiteti nisu samo neizbežni; oni su neophodni za naš život i duhovni rast.