Emocionalna svesnost

Emocije su dragoceni glasnici koji mogu preneti važne lekcije o našim životima.

Ne postoje „pozitivne” i „negativne” ili „dobre” i „loše” emocije. U stvari, takozvane „negativne” emocije često nose vrednije informacije o našem unutrašnjem biću od onih „pozitivnih”.

Ljutnja, bes, ozlojeđenost, strah, uznemirenost, tuga, očaj... Sva ta osećanja, zapravo, imaju veliki transformativni potencijal u razvoju svakog od nas. Iz tog razloga, jedina moguća klasifikacija emocija bila bi (1) „prijatne“, (2) „neutralne“ i (3) „neprijatne“. Zapravo, ovo grupisanje nam može pomoći u pronalaženju pravih načina da se nosimo sa njima.

Ipak, jedini autentičan način suočavanja sa emocijama je direktno suočavanje sa njima i reintegracija u naše celo biće.

Jedini autentičan način suočavanja sa emocijama je da se direktno suočimo sa njima i ponovo ih integrišemo u celinu našeg bića.

Suočavanje sa emocijama

Pošto je svaka emocija, u stvari, misao sa snažnim energetskim nabojem, ona se u našem telu uvek izražava kroz fizičke senzacije.

Emocionalna energija se neprestano odražava u telu, izazivajući različite reakcije u njegovim specifičnim delovima. Skoro uvek se izražava kao napetost grupe mišića, ponekad praćena drugim pojavama - toplotom ili hladnoćom, bolom, znojenjem, lupanjem srca, ubrzanim disanjem, drhtanjem itd.

Ponekad nismo ni svesni da u nama postoji jaka emocija koja, ako se ne reintegriše, može izazvati razne poteškoće i, na kraju, bolest. Fokusiranje na fizičke senzacije koje proističu iz ovakvih emocija pomoći će nam da lakše prepoznamo njihov izgled u svakodnevnom životu.

U tom smislu, veoma nam je važno da razvijamo kontinuiranu svest o prisustvu emocija kroz prepoznavanje njihovih manifestacija u našem telu.

S tim u vezi, imamo dva načina razvijanja svesti o prisustvu emocija, odnosno emocionalne svesti:

Kontinuirana svest o fizičkim senzacijama i periodično skeniranje tela.

Imamo dva načina za razvijanje svesti o prisustvu emocija, odnosno emocionalne svesti: (1) kontinuirana svest o fizičkim senzacijama i (2) periodično skeniranje tela.

Kontinuirana svest o fizičkim senzacijama

Ova svesnost je, u stvari, oblik svesnosti, koji možemo nazvati i svesnim prisustvom. Ova vrsta svesnosti treba da obuhvata posmatranje i spoljašnjih i unutrašnjih sadržaja.

Kada govorimo o svesnosti, sa razvojem ove veštine postepeno povećavamo našu svest o spoljašnjim stimulansima – raznovrsnim slikama koje nam prenosi čulo vida; zvuci koje prenosi naš sluh; i sve ostale sadržaje koje prenose naša druga čula.

Takođe, praktikovanjem Prisustva postajemo sve svesniji svega što se dešava u našem unutrašnjem svetu — i u psihi i u telu. Misli, mentalne slike, emocije i sve vrste fizičkih senzacija su izuzetno važni objekti našeg posmatranja. Takođe treba da dodam da je u svesnosti, dok svesno posmatramo različite spoljašnje i/ili unutrašnje događaje, od vitalnog značaja da održavamo svest o našem osećaju za sebe ili sebe.

Drugi način da se razvije opšta emocionalna svest je povremeno skeniranje tela.

Skeniranje tela u potrazi za neprijatnim emocijama

Neprijatne emocije snažno utiču na našu fizičku formu. Svaki od njih ima svoj karakterističan otisak tela. Neke emocije izazivaju stezanje mišića vrata, druge izazivaju ukočenost stomaka, neke izazivaju napetost u grudima, dok su određene emocije uglavnom izražene na licu ili udovima. Postoje i oni koji se izražavaju kroz grčeve po celom telu. Pored toga, mnoge emocije se manifestuju u telu kroz bol, mučninu, svrab i razne druge neprijatne telesne osećanja.

Svaka od emocija ima svoj karakterističan otisak tela.

Ako smo dovoljno pažljivi, postoje dve mogućnosti:

(1) Prvo možemo primetiti telesni osećaj, ili

(2) Možda prvo primetimo emociju.

Dakle, ako osetimo napetost ili neku drugu neprijatnu senzaciju u određenom delu tela (a nismo fizički bolesni ili povređeni), to često znači da imamo neku pozadinsku emociju ili misao sa određenim emotivnim nabojem. Često nismo ni svesni takvih misli i emocija. Možemo ih otkriti tek kada postanemo svesni odgovarajuće napetosti ili nelagodnosti u telu.

Na primer, upravo smo osetili neprijatno stezanje u vratu. Pred nama su dve opcije — ili da (a) namerno opustimo sve mišiće vrata, a zatim se odmah vratimo aktivnostima koje smo radili ranije, ili (b) svesno iskusimo i posmatramo napetost.

Ako smo dovoljno razvili svoje veštine svesnosti, prva opcija je relativno laka – primećujemo napetost, odmah opuštamo mišiće i vraćamo se prethodnoj aktivnosti. Ali ova druga opcija nam može doneti mnogo veće koristi od prve.

(1) Doživljavanje i svedočenje napetosti

Dok doživljavamo napetost u vratu, moramo da održimo svest o sebi, o tom „svedoku u pozadini“ koji doživljava to osećanje. U tim trenucima moramo istovremeno biti svesni sebe i te napetosti u vratu.

Posle nekog vremena, trebalo bi da u potpunosti prihvatimo ovu tenziju.

Takođe je važno da budemo potpuno otvoreni za svaki novi sadržaj uma koji se pojavljuje – vrlo je verovatno da će se neke misli, mentalne slike ili emocije uskoro pojaviti. Sve što dolazi treba prihvatiti jedno po jedno. Ako je ovaj mentalni ili emocionalni sadržaj veoma jak ili se ponavlja, trebalo bi da uradimo tehniku Rastvaranja Privremenog Ja (DTI) nekoliko puta ako je potrebno.

(2) Uočavanje i suočavanje sa emocijom

S druge strane, ako prvo primetimo neku neprijatnu emociju, možemo odmah da skeniramo svoje telo i tačno utvrdimo u kom njegovom delu i kako se ta emocija ispoljava – da li se manifestuje kao obična napetost, bol ili neka druga iritacija. Tako ćemo mnogo lakše i efikasnije da se nosimo sa emocijama koje izazivaju napetost.

Na primer, osećamo strah od predstojećeg javnog nastupa. Moramo odmah da skeniramo svoje telo i saznamo gde i kako se taj strah izražava. Recimo da se manifestuje kao stezanje u gornjem delu grudi. Tada postajemo svesni tog osećaja zategnutosti. Gledamo ga neko vreme svojim unutrašnjim okom. Bez otpora, bez unutrašnjeg komentara; neutralno stanovište. Tada u potpunosti prihvatamo to telesno osećanje.

Ako se ovaj strah vrati, jednostavno ponavljamo proces iznova i iznova. Naravno, ako se i pored ovih napora strah od javnog nastupa uvek iznova javlja u sličnim situacijama, najbolje je da ga rešite primenom nekih drugih tehnika Sistema reintegracije. Možemo početi sa osnovnim tehnikama, kao što su DTI ili Nežni dodir prisutnosti (GTP). Ako problem nije rešen, tretiramo ga glavnim tehnikama sistema, kao što je procedura unutrašnjeg trougla.[1]

Zatim, uzmimo primer uobičajene situacije u kojoj se nađemo zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi. Možemo osećati bes ili frustraciju zbog okolnosti u kojima se nalazimo. Takva osećanja će sigurno biti izražena u našem telu. Umesto da primenimo tehniku prihvatanja na te emocije, ili jednu od osnovnih tehnika Sistema reintegracije (što je takođe kredibilan pristup), možda je lakše jednostavno identifikovati u kom delu našeg tela se ta emocija manifestuje i na koji način. Na primer, kao rezultat ovog besa, osećamo pritisak i toplotu u stomaku. Samo treba da zadržimo pažnju na tom telesnom osećaju, uporno ga prihvatimo i ubrzo će osećaj, zajedno sa emocijom koja ga izaziva, potpuno nestati. Radeći to često, postajaćemo sve svesniji ovog neprijatnog osećaja u sličnim situacijama i efikasnije ćemo povratiti svoj unutrašnji mir i smirenost.

Bez obzira da li trenutno doživljavamo neku emociju ili ne, veoma je preporučljivo da razvijemo naviku čestog skeniranja tela u potrazi za tragovima napetosti ili drugih neprijatnosti. Iznenadićemo se koliko su često neki delovi tela napeti, a kakvog stanja uopšte nismo bili svesni. Svaka takva napetost je rezultat neke potisnute emocije koju treba izneti na videlo, suočiti i ponovo integrisati.

Pleasant Emotions

Prijatne emocije mogu biti i važni markeri nekih delova naše ličnosti koje treba integrisati, odnosno uskladiti sa celinom našeg bića. Na primer, romantična zaljubljenost, uzbuđenje, žarka želja za nekim ili nečim... To su emocije koje obično treba ponovo integrisati. U suprotnom, oni će i dalje biti prepreka našem duhovnom i psihičkom razvoju, iako možda nismo svesni te činjenice.

Pošto prijatne emocije izazivaju jake telesne senzacije, na te emocije možemo primeniti iste metode kao i na one neprijatne. Mi lociramo telesni osećaj, osećamo ga u potpunosti, posmatramo i prihvatamo.

Okidači emocija

Svaka emocija ima svoj okidač, a to je, tipično, vrlo specifična situacija ili osoba koja nam povremeno priđe i aktivira emociju. Čim se okidač pojavi, odgovarajuća emocija se automatski javlja na površini našeg bića.

Za naš razvoj bi bilo veoma korisno kada bismo napravili listu najčešćih neprijatnih emocija sa kojima se suočavamo u svakodnevnom životu, a koja bi uključivala i njihove okidače. Jedna emocija takođe može imati mnogo pokretača, tako da ih sve treba navesti.

Kao i same emocije, njihovi pokretači takođe podstiču specifične telesne senzacije. Zato, pre nego što se pojavi emocija koju aktivira okidač, treba da postanemo svesni osećaja u telu koji okidač/situacija stvara. U suštini, to je telesno osećanje koje je neposredni aktivator emocije.

Naravno, ove telesne senzacije možemo tretirati na ekvivalentan način sa gore opisanim primerima. Ovo nam zaista može mnogo pomoći u našim naporima da reintegrišemo mnoge emocije i podignemo opšti nivo svesti u svakodnevnom životu.

Emocionalni pokretači svesnosti

U Sistemu reintegracije, takozvani „okidači svesnosti“ igraju ključnu ulogu u razvijanju svesnog iskustva sadašnjeg trenutka, ili svesnosti. Možda su najvredniji tipovi okidača oni koji koriste pojavu određenih emocija da uđu u stanje svesnog prisustva.

Čini se da je pojava neprijatnih emocija kao što su strah, bes ili tuga lakše primetiti, ali je sasvim suprotno. Kada se neko od ovih osećanja pojavi u nama, mi se automatski i potpuno identifikujemo sa njima. U potpunosti postajemo ta ista emocija. U tim trenucima nismo ni svesni sebe. Drugim rečima, ne postoji svesna distanca od te emocije. Zbog toga nam je veoma teško da postanemo svesni ovih osećanja svaki put kada se pojave.

Međutim, ako se takve emocije ponavljaju, možemo preokrenuti situaciju u svoju korist: možemo koristiti pojavu određenih emocija kao okidače za svesno prisustvo ili svesnost!

[1] Kao što je gore rečeno, emocije koje nam se najčešće javljaju su uglavnom neintegrisani sadržaji uma i moraju se ponovo sjediniti sa celim našim bićem.

Jedna od najefikasnijih metoda za eliminisanje energetskog naboja u emocijama je tehnika „Rastvaranje Privremenog Ja“ (DTI). Takođe, postoje i druge osnovne tehnike Sistema reintegracije: „Nežni dodir prisutnosti“ (GTP), „Prelazak u srce“ (MH), „Rastvaranje Privremenog Ja plus“ (DTI+) i „Svežina i prihvatanje“ (FA).

Da bismo se suočili sa teškim emocionalnim traumama iz prošlosti, ili da bismo integrisali druge jake emocije i potisnute složene mentalne sadržaje, imamo na raspolaganju druge napredne metode Sistema reintegracije, kao što su, na primer, tehnike jednog lanca (SC), dvostrukog lanca (DC) ili unutrašnjeg trougla (IT).

Sve ove metode su detaljno opisane u knjigama „Deep Personal Transformation“ (BESPLATNA e-knjiga!), „Inner Peace, Outer Success“ i „Inner Freedom Techniques“.

Možemo koristiti pojavu određenih emocija kao okidače za svesnost.

Kako da razvijemo ovakve okidače? Naravno, ovo nije nimalo lak i brz proces. Moramo da zamislimo i vizualizujemo pojavu ove situacije/emocije kao okidača mnogo puta i ponavljamo je iznova i iznova dok se taj okidač u potpunosti ne utisne u naš podsvesni um. Tada sekvenca „pojavljivanje pokretača—postati prisutan“ postaje automatska.

Shodno tome, ključ za stvaranje okidača za Prisustvo je ponavljanje, ponavljanje, ponavljanje... Ali koristi su nemerljive!

Da bismo efikasno uspostavili ove okidače, takođe možemo da koristimo specifične tehnike autohipnoze, detaljno opisane u članku „Transformisanje podsvesnog uma“.

Sve emocije su naši prijatelji

Dakle, za suočavanje sa svojim emocijama možemo koristiti različite pristupe, kao što su svest o fizičkim senzacijama, skeniranje tela, meditacija, svesnost, ili primena raznih psiholoških tehnika, metodologija Sistema reintegracije ili neki drugi duhovni sistem.

Bez obzira na konkretnu metodu koju koristimo, veoma je važno znati da su sve emocije, bilo prijatne ili neprijatne, izuzetno vredni unutrašnji glasnici i važni svetionici koji nam tačno upućuju u kom pravcu treba da nastavimo svoj duhovni i psihički razvoj.

Ne moramo se boriti protiv emocija. Naprotiv, potrebno je da ih u potpunosti prihvatimo, da prihvatimo i ponovo se sjedinimo sa svojim bićem. Ako ih cenimo i poštujemo, upornim unutrašnjim radom i otvorenim pristupom, naši životi će se poboljšati i postati harmoničniji, dobijaćemo sve suptilnije uvide u svoje živote i odnose sa ljudima, a sve češće ćemo spontano ulaziti u stanje dubokog i neopisivog unutrašnjeg mira.

Emocije su naši prijatelji.

Želim vam divan dan!:-)