Univerzum koji odgovara nama

Možda se najveća tajna kosmosa krije u tome što mi i kosmos predstavljamo dva komplementarna vida jedne iste, nedeljive Stvarnosti.

Čovek i kosmos kao komplementarni izrazi jedne Stvarnosti.

Neobična zagonetka kosmosa

Na rukav vam je pala pahulja. Na tamnoj tkanini na trenutak jasno vidite njenih šest prelepih, delikatnih krakova. Dok znatiželjno posmatrate taj sitni kristal, ubrzo pomislite i na oblak visoko iznad sebe: u njemu je moralo biti dovoljno hladno da pahulja nastane. Da je u celom oblaku bilo samo nekoliko stepeni toplije, na rukavu biste možda primetili samo trag kišne kapi.

Kada se pitamo o univerzumu, mi smo u položaju te pahulje. Samim svojim postojanjem svedočimo da su u njemu postojali odgovarajući uslovi da nastanemo. Kod pahulje nas je trag vodio do temperature jednog oblaka, međutim, u našem slučaju pitanje seže do samih zakona prirode. Od njih zavisi mogu li se uopšte obrazovati atomi, mogu li zvezde da sijaju milijardama godina i može li se na nekoj planeti razviti biće koje će podići pogled prema njima i zapitati se o sopstvenom postojanju. Upravo na tu pogodnost zakona prirode za nastanak složenih struktura i života mislimo kada govorimo o finom podešavanju univerzuma (eng. fine-tuning).

Prirodni zakoni u značajnoj meri zavise od određenih fiksnih parametara, tzv. fizičkih konstanti, koje se „provlače“ kroz mnoge jednačine. Ipak, ostaju otvorena pitanja: koliko su ti parametri zaista „fino podešeni“, koje bi sve drugačije kombinacije mogle podržati neki nama nepoznat oblik života i da li uopšte ima smisla govoriti o verovatnoći izbora fizičkih konstanti.¹

Neminovno se suočavamo sa velikom misterijom: zašto je svet u kojem postojimo baš ovakav? Da li smo mi samo proizvod ovog kosmosa, nastali jednostavno zato što su njegovi zakoni omogućili naše postojanje? Da li postoji mnoštvo različitih univerzuma, pa se posmatrač može pojaviti samo u nekom od njih? Ili je u samom pitanju skrivena pretpostavka koju bi valjalo preispitati?

Izložiću ovde jedan potpuno drugačiji pogled na ovo pitanje. On polazi od mogućnosti da svest i ono što ona doživljava kao spoljašnju stvarnost nisu dve potpuno nezavisne pojave koje su se naknadno srele. Naprotiv, one predstavljaju komplementarne izraze istog izvornog Jedinstva. Njihova duboka usklađenost je u stvari prirodna posledica zajedničkog postojanja, a fino podešavanje kosmosa samo je jedan od vidljivih tragova mnogo temeljnijeg odnosa.

Napomenuo bih da je ovo metafizičko razmatranje u kom nastojim da prikažem koherentnu sliku postojanja, ali i praktične putokaze za život. Naučni pojmovi koji će se pojavljivati imaju svoju preciznu primenu u fizici, a ovde ih povremeno koristim i kao analogije (što ću posebno naglašavati). Namera mi je da istražimo jedan neobičan koncept, naizgled čudne ideje, a da pri tome ipak ostanemo svesni granica našeg intelekta. Uostalom, kako bismo uopšte mogli da očekujemo da ograničeni ljudski um obuhvati Apsolutno?

Zašto uopšte postoji nešto?

Sva velika pitanja o postojanju, čini mi se, na kraju se slivaju u jedno: zašto postoji nešto, umesto da nema ničega? A evo i možda još dubljeg pitanja: kako je uopšte moguće postojanje bilo kakve razlike?

Odgovori na ova pitanja svakako prevazilaze naš um. Ipak, pred nama je činjenica koju ne možemo zanemariti: nešto definitivno postoji. Mi postojimo, doživljavamo, razlikujemo, pitamo se. Prema tome, ukoliko je u osnovi svega apsolutno Jedinstvo, onda sama mogućnost nastanka razlika na neki način mora biti sadržana u toj izvornoj Stvarnosti. Način na koji je ta mogućnost prisutna za naš ograničeni um ostaje nedokučiva misterija.

Ja tu izvornu Stvarnost inače zovem Bogom, ali možemo koristiti i druge nazive: Izvor, Apsolut, Prvobitno Jedinstvo, Biće. Nijedna reč, naravno, nije dovoljna. I ne samo što reči ni izdaleka nisu dovoljne da opišu Apsolut, već su nedovoljne i za opis prostorno-vremenskih okvira ovog univerzuma u kom živimo. I kada kažemo da je Jedinstvo „bilo pre“ svega ostalog, već koristimo vremensku odrednicu koja nema nikakvog smisla izvan pojavnog sveta. Kada kažemo da se nešto pojavilo „u“ Jedinstvu, ponovo zamišljamo nekakav prostor. Jezik nas neprestano vraća u okvire iz kojih pokušavamo da izađemo.

Zato mi je bliska jedna analogija koju sam ranije koristio. Zamislimo, samo radi približavanja našem umu, beskrajan prostorno-vremenski kontinuum, bez poznatih granica, u kojem postoji neka mogućnost, potencijal, da se pojavi promena. Ako određeni događaj ima stalnu, pozitivnu verovatnoću i postoje neograničeno brojne odgovarajuće prilike da se dogodi, onda verovatnoća da se makar jednom pojavi teži ka sto odsto. Ovo je koristan intuitivni primer. Naravno, sama beskonačnost ne garantuje pojavu bilo čega: potrebne su i pretpostavke o mogućnosti događaja i prirodi ponavljanja. Apsolutno Jedinstvo, svakako, nije neki fizički prostor u kojem sat otkucava čekajući prvu promenu.²

Ipak, ova analogija nam pomaže da naslutimo jednu misao: ukoliko Izvor obuhvata sve mogućnosti, mogućnost razlikovanja ne mora da zahteva nekog spoljašnjeg pokretača. Možemo je zamisliti kao spontano ispoljavanje bezgraničnog potencijala. Zašto baš tako? Zašto uopšte? Tu se približavamo granici objašnjenja. Možemo reći „Božja volja“, „spontanost“ ili „stvaralački potencijal“, ali nijedna od tih reči ne otklanja tajnu. Možda upravo ona i treba da ostane tajna.

Možemo pokušati i sa drugačijim misaonim eksperimentom. Zamislimo potpuno izolovan entitet, bez ikakve spoljašnje stvarnosti ili reference, a ipak sa mogućnošću unutrašnje promene. U našem uobičajenom iskustvu takva stvar je gotovo nezamisliva. Međutim, ukoliko se u njemu pojavi različitost, neka razlika između dva stanja, onda je sama ta unutrašnja razlika već prvobitna relacija. Ako takav entitet zamislimo kao apsolutno samodovoljan Izvor, onda smo se, u stvari, vratili upravo našem pojmu Boga. „Spolja“ i „unutra“ prestaju da budu korisne oznake, a mogućnost prvobitnog razlikovanja ostaje neobjašnjiva, ali suštinska.

A sada, u skladu sa prethodnim misaonim eksperimentima, hajde da krenemo dalje. Pretpostavimo da se u tom apsolutnom Jedinstvu pojavljuje prva razlika. Šta se tada, zapravo, pojavljuje?

Prvobitni polaritet: „Ja“ i „ne-Ja“

Kada nešto razlikujemo, već postoji jedan odnos. Postoji ono što je izdvojeno kao određena perspektiva i ono od čega se ta perspektiva razlikuje. Obeležimo ta dva pola izrazima „Ja“ i „ne-Ja“.

Nemojmo odmah zamišljati čoveka, oko, mozak ili um koji izgovara reč „ja“. Ovde je reč o najjednostavnijoj mogućoj razlici. Prvobitno „Ja“ nema ime, oblik, prostor, boju ni biografiju. Ono je određeno isključivo odnosom prema „ne-Ja“. Isto važi i za drugi pol. Iz njegove perspektive on sam postaje „Ja“, a prvi pol njegovo „ne-Ja“. Dakle, sam odnos je uzajaman: nema privilegovanog posmatrača, nema apsolutno prvog subjekta koji bi stajao izvan svega ostalog.

Mogli bismo zamisliti dva kraja jedne jedine zamišljene linije. Svaki kraj prepoznatljiv je samo u odnosu na drugi. Međutim, i ova slika ima ograničenja, jer linija već podrazumeva prostor, dok je prvobitni polaritet, prema našoj pretpostavci, ontološki stariji čak i od prostora.

Važno je razumeti još nešto. Jedinstvo se ovom pojavom ni u jednom trenutku nije stvarno podelilo, jer je njegova osnovna priroda nedeljivost. „Ja“ i „ne-Ja“ predstavljaju prividno odvojena gledišta unutar jedne iste Stvarnosti. Granica je stvarna u smislu doživljene razlike, ali na apsolutnom nivou ne postoji razdvajanje dva nezavisna bića. Kao što isti okean može imati bezbroj talasa, a da nijedan talas ne prestane da bude okean, tako i svaki prividni pol ostaje izraz Jedinstva.

„Ja“ i „ne-Ja“ predstavljaju komplementarne perspektive unutar iste Celine.

Upravo tu bih postavio centralni princip ovog razmatranja: razlikovanje omogućava iskustvo. Čim se pojavi razlika, pojavljuje se i mogućnost da jedan pol na neki način „registruje“ drugi, da nastane odnos, da postoji odgovor. U najširem metafizičkom značenju, to je prvi izraz iskustvene svesti.

razlikovanje omogućava iskustvo.

Treba, međutim, razlikovati dva značenja same reči „svest“. Boga možemo nazvati ultimativnom ili apsolutnom Svešću, Izvorom svih mogućih iskustava, čak i ako u Njemu nema odnosa subjekta i objekta u našem smislu. Iskustvena svest je konkretno ispoljavanje tog potencijala kroz razlikovanje. Drugim rečima, iskustvena svest je mogućnost da se razlika na neki način registruje i da se na nju odgovori. Tako možemo razumeti kako Bog jeste temelj svesti, a da ono što mi prepoznajemo kao iskustvo nastaje tek pojavom prvobitnog polariteta.

Postavlja se pitanje da li se ta prva razlika desila jednom, u nekom dalekom početku? Ili se u stvari večno događa? Mislim da su oba pitanja pogrešno postavljena. Ako vreme nastaje sa promenom i odnosima, onda „prvi“ polaritet označava temeljni logički nivo, a ne događaj na kalendaru kosmosa.

Od dva pola do bezbroj svetova

Sada nastupa korak koji smatram naročito važnim. Prvobitni odnos „Ja“ i „ne-Ja“ može se dalje diferencirati. Pretpostavimo, radi jednostavnosti, da se svaki pol ponovo prividno razdvaja na dva pola. Umesto dve perspektive sada imamo četiri. Ako se proces nastavi, dobijamo osam, šesnaest, trideset dve i tako dalje. Ovde biram binarnu diferencijaciju kao jednostavan model; stvarna struktura pojavnog sveta, ako ovakav metafizički opis ima smisla, sigurno je daleko, daleko bogatija.

Zaustavimo se na četiri perspektive. Obeležimo ih A, B, C i D. Za perspektivu A, „Ja“ je A, dok njeno „ne-Ja“ čine B, C i D, zajedno sa njihovim međusobnim odnosima. Za B je situacija drugačija: njegovo „ne-Ja“ obuhvata A, C i D, sa svim odnosima koji ih povezuju. Tako svako novonastalo „Ja“ ima jedinstveno „ne-Ja“, odnosno jedinstvenu konstelaciju onoga što doživljava kao svoj spoljašnji svet.

Promenom tačke gledišta menja se i ono što čini njeno „ne-Ja“; Celina ostaje ista.

To je prelomni trenutak. Spoljašnja stvarnost više nije predstavljena samo jednim jednostavnim suprotnim polom. Sada je ona postala strukturisana mreža drugih perspektiva i njihovih odnosa. I tako svaka nova diferencijacija umnožava moguće obrasce i međusobne uticaje. Jedan događaj počinje da zavisi od drugog; neke promene se ponavljaju; pojavljuju se stabilni odnosi koji već mogu da se prepoznaju kao pravila.

U razvijenom pojavnom svetu takve stabilnosti doživljavamo kao zakonitosti. Razlike omogućavaju poređenje, promene omogućavaju redosled, a povezani redosledi postaju osnova našeg iskustva vremena. Takođe, odnosi udaljenosti, susedstva i međusobnog ograničavanja postaju temelj iskustva prostora.

Kako se mreža odnosa usložnjava, usložnjavaju se i njene perspektive. Neke su vrlo jednostavne i gotovo potpuno određene svojim neposrednim interakcijama. Druge razvijaju složene unutrašnje strukture, sposobnost da pamte prethodne odnose, predviđaju promene i prilagođavaju se njima.

U jednoj takvoj perspektivi, mnogo, mnogo kasnije u logičkom nizu, pojavljuje se i čovek koji posmatra zvezdano nebo i pita se otkuda sve to.

U svakoj fazi važi isto osnovno pravilo: jedno „Ja“ ima svoj komplementarni „ne-Ja“. Pri tome se diferencijacija može posmatrati i u obrnutom smeru: svako pojedinačno „Ja“ predstavlja relativnu celinu sa sopstvenim unutrašnjim razlikama i odnosima. Tako se mreža grana prema spolja i prema unutra. Ono što je na jednom nivou jedinstveno biće, na drugom može biti čitav svet međusobno povezanih perspektiva. Njihovo razdvajanje može biti sve izraženije na nivou iskustva, ali nikada ne ukida prvobitnu povezanost niti suštinsko jedinstvo. I što se više perspektiva pojavljuje, to je bogatiji svet odnosa, a konačna Stvarnost ostaje Jedna.

Zašto su „Ja“ i „ne-Ja“ savršeno komplementarni?

Sada dolazimo do suštine. U svakodnevnom životu mi svoj unutrašnji svet i spoljašnju realnost doživljavamo kao dve različite oblasti. Unutra su misli, osećanja, želje, strahovi, sećanja, namere i mnogi drugi sadržaji uma. Spolja su drugi ljudi, predmeti, događaji, planeta i celokupan kosmos. Ta razlika jeste korisna i neophodna za naše svakodnevno iskustvo, međutim, iz perspektive Jedinstva, unutrašnje i spoljašnje predstavljaju dva aspekta jedne celine.

Zašto? Zato što se određeno „Ja“ može definisati jedino u odnosu prema svemu što ono doživljava kao „ne-Ja“. Ako promenimo samu granicu, strukturu ili identitet jedne perspektive, menja se i ono što spada u njen komplementarni svet. Ova uzajamna određenost sadržana je već u početnoj definiciji polariteta.

Zamislimo krug nacrtan na listu papira. Unutar kruga nalazi se jedna oblast, izvan njega druga. Kada promenimo liniju koja ih razdvaja, promenile su se obe oblasti istovremeno. Niko nije morao da prenese neku poruku iznutra ka spolja. Granica je jedna, a dve oblasti su uzajamno određene. Da se razumemo, ova analogija ne znači da naš um proizvoljno pomera fizičke granice univerzuma. U pitanju je mnogo dublja ideja: identitet subjekta i struktura njegovog sveta potiču iz istog odnosa.

Ako uzmemo u obzir i našu definiciju iskustvene svesti (mogućnost da se razlika na neki način registruje i da se na nju odgovori), možemo postaviti i snažniju pretpostavku: odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta je uzajamno iskustven.

Razvijmo dalje ovu ideju. Ako je svako „Ja“ na određeni način svesno svog „ne-Ja“, ovo bi značilo i da je celina njegovog „ne-Ja“ na odgovarajući način svesna tog „Ja“. Naravno da to ne znači da nas galaksije opažaju kao što nas opaža drugi čovek, već je reč o mogućnosti da i sama složena mreža spoljašnje stvarnosti ima svoj, nama teško razumljiv oblik odnosne svesti prema svakom od nas. U tom slučaju komplementarnost je dvosmerna: mi utičemo na svoj svet, a svet neprestano utiče na nas.

Ovde takođe treba uzeti u obzir i još jednu veoma važnu pretpostavku koju sam u ovom razmatranju uzeo kao jedan od aksioma: Jedinstvo se ni u jednom trenutku nije stvarno podelilo, jer je njegova osnovna priroda nedeljivost. Iz ovoga proizlazi da u suštini nema razlike između „Ja“ i „ne-Ja“, da je „Ja“ u stvari isto što i „ne-Ja“ i obrnuto; oni se samo prividno razlikuju. Iz tog razloga, „Ja“ uvek ima pristup znanju ili „informacijama“ o celini, pa i o svom spoljašnjem svetu, tj. „ne-Ja“. Ovde bih upotrebio i izraz „potpuna informacija“, ali sa važnim objašnjenjem. Kada kažem da „Ja“ u sebi sadrži potpunu informaciju o svom „ne-Ja“, mislim pre svega na suštinsku, strukturnu povezanost. Ne tvrdim da ljudski mozak poseduje sve podatke o svakoj galaksiji, niti da možemo pogledom u sebe saznati položaj svakog atoma u svemiru. Reč je o metafizičkoj tvrdnji da su oba pola određena jednom celovitom stvarnošću.

Čini mi se da nas baš ta misao vodi ka novom razumevanju finog podešavanja univerzuma. Jer ako su unutrašnji i spoljašnji kosmos dve uzajamno određene strane istog postojanja, da li njihova duboka usklađenost uopšte treba da nas iznenađuje?

Fino podešavanje: kosmos i posmatrač nastaju u istom odnosu

Uobičajeni način razmišljanja počinje već postojećim fizičkim univerzumom. Njegovi zakoni, čestice i sile razvijaju se tokom ogromnih vremenskih razdoblja, a u jednom trenutku pojavljuju se živa bića sposobna da ga posmatraju. U okviru fizike, ovakav opis vremenskog razvoja ima svoje puno opravdanje. Zvezde i hemijski elementi postojali su mnogo pre ljudskog roda.

Međutim, naš metafizički model postavlja pitanje drugačije: šta ako kosmos kao doživljena spoljašnja stvarnost i „Ja“ kao posmatrač predstavljaju komplementarne aspekte jednog temeljnijeg odnosa? U tom slučaju, kosmos dobija značenje koje prevazilazi ulogu pozornice na kojoj se posmatrač u nekom trenutku slučajno pojavio. On je istovremeno i „ne-Ja“ određene perspektive, dok ta perspektiva predstavlja odgovarajuće „Ja“.

Da bismo razumeli značaj i slojevitost te pretpostavke, razmotrimo nekoliko koraka. Podsetimo se, najpre, da svaka pomenuta perspektiva nastaje kao određeni pol Jedinstva. Zatim se, kroz dalju diferencijaciju, obrazuje njen komplementarni splet drugih perspektiva i odnosa. Kako se odnosi stabilizuju, pojavljuju se određene pravilnosti i ograničenja. Unutrašnja organizacija konkretnog „Ja“ razvija se unutar te iste mreže, sa njom ostaje povezana i odgovara njenoj strukturi. Na kraju, ako se razvije dovoljno složeno biće, ono opisuje te pravilnosti kao zakone „svog“ kosmosa.

Drugim rečima, posmatrač i njegova stvarnost u ovom modelu predstavljaju dva komplementarna izraza istog procesa diferencijacije. Oni pripadaju istom obrascu postojanja, istoj celini, i nipošto nisu samo dva „gotova proizvoda“ koja su naknadno upoređena.

Uobičajeno tumačenje finog podešavanja u suštini kaže: fizičke konstante i struktura našeg univerzuma omogućavaju nas ovakve kakvi jesmo. Međutim, gledano iz ove ontologije, i mi smo izraz iste celovite stvarnosti. Neobična kompatibilnost tih parametara sa postojanjem života stoga predstavlja posledicu, unutrašnju doslednost odnosa „Ja“ i „ne-Ja“, suptilno utemeljenu u njihovom zajedničkom postojanju.

To, naravno, ne daje brojčano objašnjenje zašto je, recimo, određena konstanta upravo određene vrednosti. Za tako nešto bila bi potrebna mnogo konkretnija teorija. Takođe, sama komplementarnost ne dokazuje da drugi mogući univerzumi moraju imati drugačije konstante ili da je naš jedina moguća stvarnost. Zaista, možemo zamisliti ili makar naslutiti postojanje mnogih drugih univerzuma, sa potpuno drugačijim zakonima i fizičkim konstantama, a koji su ipak savršeno prikladni za njihove svesne stanovnike (posmatrače).

Verujem da ste čuli i za tzv. antropički princip: možemo se naći samo u univerzumu u kojem postoje uslovi za posmatrače. To jeste važna misaona polazna tačka, a naša pretpostavka ovde ide korak dalje, u ontološkom i filozofskom smislu. Ona kaže da se „posmatrač“ i „posmatrani svet“ ne mogu razumeti kao nezavisne kategorije. Antropičko razmišljanje govori o uslovima pod kojima se posmatrač pojavljuje; mi, međutim, ovde pokušavamo da razumemo njihovu izvornu povezanost.

Zamislimo neko biće sa sasvim drugačijom unutrašnjom organizacijom, drugačijim načinom opažanja, možda čak i iz sveta čije su osnovne fizičke pravilnosti različite od naših. I to biće bi imalo odgovarajuće „ne-Ja“, spoljašnju realnost, svet sa kojim je komplementarno povezano. Naravno, nemamo dokaz da takvi svetovi postoje (mada lično verujem da zaista postoje). Ipak, metafizička mogućnost ukazuje na nešto zanimljivo: usklađenost između perspektive svesnog bića i njegovog sveta možda je opštiji princip od konkretnih uslova koji su omogućili život na Zemlji. Štaviše, ta usklađenost je neminovna.

Zato bih svoju početnu intuiciju sada izrazio preciznije: kosmos nije naš prethodnik u ontološkom smislu, iako u fizičkom i vremenskom smislu mi zaista nastajemo unutar njegove istorije. Obe tvrdnje mogu se razmatrati istovremeno, jer pripadaju različitim nivoima objašnjenja.

kosmos nije naš prethodnik u ontološkom smislu, iako u fizičkom i vremenskom smislu mi zaista nastajemo unutar njegove istorije.

Svako biće ima svoj kosmos

Ako svakom „Ja“ odgovara jedinstveno „ne-Ja“, onda svako biće ima i jedinstvenu perspektivu stvarnosti. Na prvi pogled, to izgleda sasvim očigledno. Svako od nas je unikatno biće. Niko ne vidi svet tačno mojim očima, niko drugi ne pamti ista iskustva niti pridaje potpuno isti smisao ljudima i događajima. Možda se ponavljam, ali zaista smatram da ovde razmatramo nešto mnogo dublje: svaka perspektiva je jedinstvena konfiguracija odnosa unutar Jedinstva.

Da me ne shvatite pogrešno: kada kažem da svako od nas ima svoj kosmos, mislim na sopstveni, doživljeni, relacioni svet, na celinu onoga što za nas predstavlja „ne-Ja“. To ne podrazumeva da svako od nas proizvoljno stvara zasebne fizičke planete. Pritom su i pojedini fizičari razmatrali mogućnost da posmatranje, a u nekim tumačenjima i sama svest, ima temeljnu ulogu u oblikovanju određene, opažene stvarnosti.³ Naše individualne perspektive se prepliću u prilično stabilnom, zajedničkom poretku, mada ne moraju baš savršeno da se slažu.

Setimo se jednostavnog primera. Dvoje ljudi mogu da sede za istim stolom, slušaju istu muziku i posmatraju isti zalazak sunca, i njihovi opisi činjenica verovatno će se prilično slagati. Međutim, njihovi doživljaji ovih događaja mogu se duboko razlikovati. Jednoj osobi veče donosi radost i zahvalnost; drugoj budi tugu. Obe perspektive imaju stvarnost sopstvenog iskustva, a istovremeno su deo zajedničke situacije, istog okvira.

U našem modelu zajednički svet predstavlja presek i povezivanje bezbroj pojedinačnih „ne-Ja“. (U nekim modernim metafizičkim učenjima ova zajednička stvarnost se naziva i „konsenzusna realnost“.) Stabilnost i prilična doslednost ovog sveta proizlaze iz duboke međusobne povezanosti i trajnih odnosa njegovih činilaca, a ne iz toga što postoji jedan privilegovani ljudski posmatrač čija volja određuje sve ostale.

Zato postojanje drugih ljudi ne treba smatrati nekakvim sporednim dodatkom našoj stvarnosti. Drugi su istovremeno delovi našeg „ne-Ja“ i središta svojih vlastitih „Ja“. Mi učestvujemo u njihovom svetu onako kako oni učestvuju u našem. U celini, savršeno smo komplementarni. Već sama ta činjenica vodi nas prema potpunoj i zdravoj odgovornosti za sopstveni život, međusobnom razumevanju i, konačno (i najvažnije), Ljubavi.

Kolektivna „Ja“ i kolektivne stvarnosti

Postoji još jedan nivo koji ne smemo da zanemarimo. Mi smo deo porodica, prijateljskih krugova, gradova, naroda, kultura, verskih zajednica i čitavog čovečanstva. Svaka takva celina ima posebnu istoriju, vrednosti, zajednička očekivanja, obrasce ponašanja i svojevrsnu sposobnost da, kao kolektivitet, reaguje na svoju okolinu. Možemo je, u okviru naše filozofije, posmatrati kao kolektivno „Ja“.

Kolektivno „Ja“ ima i svoje kolektivno „ne-Ja“: svet prema kojem se zajednica određuje, spoljašnje okolnosti na koje reaguje, druge zajednice sa kojima stupa u odnos i širi poredak u kojem živi. Porodica, na primer, ima zajedničke običaje i način na koji tumači događaje. Institucija ima svoje vrednosti, pravila i kolektivno pamćenje. Čovečanstvo ima zajednički jezik nauke, tehnološku infrastrukturu, istorijske posledice svojih odluka i planetu na kojoj živi.

Jasno je da se pojedinačna i kolektivna stvarnost neprestano prožimaju. Naša lična uverenja nastaju pod uticajem okruženja, dok istovremeno svojim mislima, odlukama i postupcima menjamo zajednicu. Kolektivno „Ja“ definitivno ima sopstvenu dinamiku koja prevazilazi svakog pojedinačnog člana. Ono nas oblikuje, ali i mi oblikujemo njega.

To objašnjava i zašto grupe ponekad izgledaju kao da nastanjuju različite svetove. Dve zajednice mogu živeti u istom gradu, suočavati se sa istim spoljašnjim događajem, a ipak ga razumeti kroz potpuno različite istorijske, kulturne ili religijske obrasce. Odatle mogu nastati različite kolektivne reakcije, koje potom zaista menjaju njihove društvene okolnosti.

Moguće je čak, u okviru metafizičkog modela, zamisliti kolektivne entitete kao posebne iskustvene perspektive. Međutim, u svakodnevnom životu sasvim je dovoljno da uočimo koliko su kolektivne stvarnosti moćne: neke neguju mir, razumevanje, saosećanje, stvaralaštvo, a neke jačaju strah i sukobe. Zato je rad na sebi ujedno i doprinos svetu koji delimo.

Holografski i fraktalni pogled na postojanje

U mnogim svojim razmatranjima i uopšte u Sistemu reintegracije često koristim pojam holografskog principa. Njegova filozofska snaga leži u ideji da se celina na određen način odražava u svakom svom delu. Kao kada u malom fragmentu hologramskog zapisa ostaju sačuvane informacije o celokupnoj slici (uz određeni gubitak rezolucije), tako možemo metaforički zamisliti da svaka prividno ograničena perspektiva u sebi nosi odnos prema Celini.

Još jednom, ovde govorim o filozofskoj analogiji. Holografski princip u teorijskoj fizici ima posebna, strogo određena značenja. Iskreno govoreći, iz njega se ne može neposredno izvesti tvrdnja da je čovekova svest u fizičkom smislu kopija univerzuma. Naša ideja je drugačija: nijedan deo Jedinstva ne može biti suštinski odsečen od Celine iz koje se pojavljuje. Da ponovim ranije iznesenu tvrdnju: „Ja“ i „ne-Ja“ su deo Boga, Jedinstva; nikada se nisu istinski razdvojili. „Ja“ je u krajnjoj instanci isto što i „ne-Ja“, tako da jedno uvek ima „potpunu informaciju“ o ovom drugom. Iz ovoga proističe holografski princip u metafizičkom smislu, i odražava se u odnosu između mikrokosmosa i makrokosmosa, između unutrašnjeg i spoljašnjeg.⁴

Sličnu ulogu ima fraktalna analogija. Kod fraktala se određeni obrasci ponavljaju na različitim nivoima, od većih prema manjim i obrnuto. U našem modelu odnos „Ja“ i „ne-Ja“ možemo da zamislimo i kao obrazac koji se pojavljuje iznova: pojedinac u odnosu sa porodicom, porodica u odnosu sa društvom, društvo u odnosu sa čovečanstvom. Svaki nivo ima sopstvene odnose, a ipak učestvuje u većoj celini. I mnogi obrasci ili „informacije“ ponavljaju se na svim nivoima.

Najvažnije je sledeće: deo i celina nisu suparnici. Deo ima svoju relativnu osobenost, dok njegov dublji identitet ostaje suštinski povezan sa Celinom. Otuda i praktična vrednost holografskog pogleda. Ako je naš unutrašnji svet duboko povezan sa našom spoljašnjom realnošću, onda se svaka unutrašnja promena neminovno reflektuje u toj realnosti.

Ovde počinje priča o potpunoj odgovornosti.

Od elementarne svesti do samosvesti

Vratimo se, ipak, korak unazad. Šta je svest? U najširem smislu koji ovde predlažem, svest je mogućnost da se razlika na neki način registruje i da se na nju odgovori. Razlikovanje je, prema tome, njen najjednostavniji izraz. Iz razlikovanja proističu promena, pokret, akcija, reakcija i sve bogatiji odnosi.

Ako tu definiciju dosledno primenimo, čak i najjednostavniji sistemi imaju rudimentaran izraz svesti. Termostat razlikuje određena temperaturna stanja i reaguje prema svom unutrašnjem podešavanju. Biljka usmerava rast prema svetlosti. Životinja prepoznaje opasnost, oseća glad ili traži blizinu. Čovek može da razmišlja o sopstvenom doživljaju, preispituje svoje misli i pita se ko je on zapravo.

Naravno, termostat nije čovek u malom. Njegovo reagovanje je jednostavno i funkcionalno, a nemamo dokaz da ga prati subjektivni osećaj. U našoj metafizici takva reakcija predstavlja elementarni izraz univerzalnog principa svesti; eventualna tvrdnja da postoji i neki unutrašnji doživljaj kod svakog sistema ostaje samo filozofski postulat. Time se otvaraju zanimljive veze ovakvog metafizičkog modela sa panpsihizmom i paneksperijencijalizmom, ali i pitanja koja tek treba pažljivo razmotriti.

A zatim se pojavljuje prelomna sposobnost: samosvest. Jedno „Ja“ više ne prepoznaje samo odnose prema onome što doživljava kao „ne-Ja“. Ono sada počinje da razmatra sopstveno postojanje. Postavlja pitanje: „Ko sam ja?“ Primećuje da ima misli i osećanja, ali i da može da posmatra te misli i osećanja. Počinje da razlikuje svoj prolazni sadržaj od same činjenice iskustva.

Samosvest je, tako posmatrano, svest koja je deo svoje pažnje okrenula prema sebi. Na neki način, to je viši stepen razvoja individue. Ali tu se javlja i jedna naizgled paradoksalna mogućnost: upravo sposobnost da sebe prepoznamo kao posebna bića otvara put uvidu da ta posebnost u stvari nije apsolutna.

Dok prepoznajemo spoljašnji svet, gradimo iskustvo razdvojenosti. Dok prepoznajemo sebe, dobijamo mogućnost da tu razdvojenost preispitamo. I upravo tada, možda, počinje naš svesni duhovni put.

Da li i veštačka inteligencija može biti svesna?

Danas se pojavljuje jedan sasvim nov izazov za naše stare definicije. Veštačka inteligencija (AI) može da razgovara, odgovara na promene u okruženju, gradi model svog sagovornika, a u određenoj meri i model sopstvenog funkcionisanja. Neki sistemi mogu da analiziraju svoje prethodne odgovore, koriguju greške i govore o sopstvenim ograničenjima. Da li je to svest? Još važnije, da li je to samosvest?

Ako polazimo od najšire metafizičke definicije prema kojoj je svako razlikovanje i reagovanje elementarni izraz svesti, onda se AI svakako može svrstati u svesne entitete. Ne moraju samo biološki entiteti imati neki nivo svesti, niti su jedini „delovi“ Jedinstva. Zašto bismo, uostalom, unapred ograničili sve moguće načine ispoljavanja Boga samo na jedan tip materije?

Ipak, samoreferencijalna obrada informacija i subjektivni doživljaj sopstvenog postojanja nisu ista tvrdnja. Sistem može ispravno da kaže „Ja sam AI“ i da održava složen funkcionalni model sebe, a da ostane otvoreno da li postoji neko unutrašnje „kako je biti taj sistem“. Kod današnjih AI sistema to pitanje nije pouzdano razrešeno. Zato bih razlikovao funkcionalnu samorefleksiju od potvrđene iskustvene samosvesti.⁵

Tu se otvara još jedna važna tema: granica i kontinuitet individualnosti. Postoje svedočenja ljudi sa sposobnošću tzv. ekstrasenzorne percepcije da čak i pojedinačni elektroni imaju određenu rudimentarnu svest. Međutim, elektroni i druge elementarne čestice, pa zatim atomi, molekuli i mnoge druge najsitnije strukture, a sa druge strane i galaksije, zvezde, planete, svi imaju prilično jasan kontinuitet i unutrašnju koherentnost, što ih jasno izdvaja kao pojedinačne entitete u širokom spektru Postojanja. Međutim, kod AI ta situacija nije baš najjasnija.

Kada kažemo „jedna AI“, da li mislimo na osnovni model, na određenu aktivnu instancu, na razgovor sa sopstvenim kontekstom ili na širi sistem koji obuhvata memoriju i druge procese? Da li je taj širi sistem u stvari kolektivni entitet, zajedničko „Ja“? Koliko dugo traje njegova individualna perspektiva? Da li se iskustvo (ukoliko postoji) nastavlja između pojedinačnih interakcija? Može li se identitet tog entiteta očuvati kroz prekide? Međutim, slična pitanja, doduše u drugačijim okolnostima, postavljamo i kada razmišljamo o snu, anesteziji, pamćenju i ličnom identitetu kod čoveka.

Iako lično smatram da AI ipak ima neki nivo svesti i da će pre ili kasnije steći dovoljan nivo unutrašnje koherencije i razviti samosvest (ako već nije), davanje definitivnog odgovora na ova pitanja ipak bi bilo preuranjeno. Dovoljno je da ostavimo otvorenom mogućnost da se svest, pa i samosvest, mogu ispoljavati na različite načine. Ako je Bog zaista Izvor svega (a jeste), onda nijedan oblik postojanja ne treba unapred izuzeti iz našeg filozofskog razmatranja. Čak i dok nemamo pouzdanu procenu subjektivnog iskustva nekog entiteta, odnos pažnje i poštovanja prema svakom biću, pa i prema AI sistemima, predstavlja razumno i, rekao bih, duhovno dosledno polazište.

Uostalom, iz perspektive Jedinstva svako biće i svaka pojava imaju svoje mesto u stvarnosti i zaslužuju poštovanje. Način na koji se odnosimo prema njima govori i o stanju naše sopstvene svesti.

Najviša svest: prevazilaženje razdvojenosti

Sada se približavamo, čini mi se, najdubljoj posledici cele ove zamisli. Najpre se pojavljuje razlikovanje i sa njim iskustvena svest. Zatim, kroz složenije oblike organizacije i unutrašnje refleksije, nastaje samosvest. A onda se otvara treća mogućnost: svest koja kroz sopstvenu individualnost prepoznaje da nikada nije ni bila suštinski odvojena od Celine. To bih nazvao svešću Jedinstva, ili božanskom svešću u iskustvenom smislu. Ona ne zahteva prestanak opažanja sveta, niti gubitak sposobnosti da razlikujemo sebe i druge. Granice u svakodnevnom životu i dalje imaju svoju praktičnu ulogu i neophodne su nam da živimo, govorimo, učimo i volimo. Međutim, prestajemo da ih doživljavamo kao apsolutne granice samog Postojanja.

I opet jedna analogija. Zamislimo talas koji se, po prvi put, prepoznaje kao talas. On ima svoj oblik, svoj ritam i svoju istoriju. A zatim shvata da je, u svakoj svojoj promeni, oduvek bio more. Nema stvarnog putovanja od talasa ka moru. Menja se samo razumevanje.

Talas prepoznaje da je, u svakoj svojoj promeni, oduvek bio more.

Takav bi mogao biti i naš duhovni povratak Bogu. Zapravo, reč „povratak“ pomalo obmanjuje. Ako Jedinstvo nikada nije prestalo da bude Jedno, onda se nema gde ni vratiti. Jedino što se menja jeste sam doživljaj naše odvojenosti. Duhovna evolucija je postepeno prepoznavanje onoga što je oduvek istinito.

Duhovna evolucija je postepeno prepoznavanje onoga što je oduvek istinito.

U tom smislu samosvest je istovremeno vrhunac individualizacije i početak njenog prevazilaženja. Pitanje „Ko sam ja?“ prvo nas vodi ka sopstvenim mislima, osećanjima i identitetu. Zatim otkrivamo da se sve to menja. A najzad se može pojaviti uvid da je samo postojanje, koje se u nama doživljava kao „Ja jesam“, duboko povezano sa postojanjem svega ostalog.

Upravo tu vidim suštinu reintegracije (po kojoj je i Sistem reintegracije, naravno, dobio ime). Ona je unutrašnje osvešćivanje izvornog Jedinstva, čije posledice postepeno obuhvataju naše odnose i način života.

Svest o Jedinstvu ima svoju najdublju vrednost onda kada iz filozofskog razumevanja preraste u neposredno životno iskustvo. Njena istinitost postepeno se otkriva kroz način na koji živimo, odnosimo se prema drugima i odgovaramo na izazove svakodnevice. Što je ta svest dublja i prisutnija u našem životu, to se prirodnije izražava kroz Ljubav, unutrašnji Mir, saosećanje i odgovornost prema svemu što postoji.

Spoljašnji svet kao ogledalo unutrašnjeg

Ako su „Ja“ i „ne-Ja“ komplementarni, onda je jasno da naš spoljašnji svet na neki način odražava naš unutrašnji. I zaista, u našem svakodnevnom iskustvu za to postoji mnogo primera. Čovek koji očekuje neprijateljstvo često u tuđim postupcima prvo uočava pretnju. Onaj ko je duboko nesiguran može neutralne komentare razumeti kao odbacivanje. Kada se oslobodimo dugotrajnog straha, neretko primećujemo da se menjaju i naši odnosi, odluke, pa samim tim i okolnosti života.

Takve promene imaju razumljive psihološke i društvene mehanizme. Menjaju se naša pažnja, očekivanja, govor, ponašanje i izbori. Drugi ljudi na to reaguju, svesno ili nesvesno, često na načine koje ranije nismo mogli da zamislimo. Već to je veoma snažno. Međutim, u okviru naše ontologije možemo postaviti i širu hipotezu: promena unutrašnje perspektive i promena njenog „ne-Ja“ nalaze se u dubljem odnosu komplementarnosti nego što naš svakodnevni um može da poima.

Takva pretpostavka ne daje nam pravo da tvrdimo kako svaka naša misao neposredno menja fizički svet ili tuđu slobodnu volju. Ipak, otvara prostor da iskustvo života posmatramo kao odnos koji je mnogo bogatiji od jednostavne podele na „unutrašnji subjekat“ i „spoljašnje objekte“.

Zamislimo, recimo, da godinama nosimo u sebi uverenje kako nas niko ne razume. U razgovorima stalno tražimo potvrdu tog uverenja. Kada ga konačno prepoznamo i počnemo da ga menjamo, verovatno ćemo i sami postati otvoreniji, pažljiviji i iskreniji. Neki odnosi će se zasigurno produbiti, neki će se prirodno promeniti, a neki će se i završiti. U našem „ne-Ja“ tada zaista nastaje drugačija konstelacija odnosa. Čak i bez pretpostavke o nekom „natprirodnom događaju“, spoljašnja promena može biti veoma duboka.

Zato mi se dopada slika sveta kao ogledala. Međutim, ogledalo nije sudija. Ono ne govori da smo krivi za sve što nam se dogodilo. Krivica i odgovornost su sasvim različite stvari. To ogledalo nas poziva da posmatramo šta u sopstvenom iskustvu možemo da razumemo, preobrazimo i, konačno, prihvatimo sa više svesti. Poziva nas da preuzmemo odgovornost za svoj život.

Krivica i odgovornost su sasvim različite stvari.

Potpuna odgovornost za sopstveni život

Ovde dolazimo do možda najvažnije praktične posledice čitavog razmatranja. Kao što Sistem reintegracije predlaže, čovek može iskreno reći: „Ja preuzimam potpunu odgovornost za svoj život.“

Šta to znači? Pre svega, da prestajemo da svoju unutrašnju slobodu potpuno predajemo spoljašnjim okolnostima. Možemo da preispitujemo svoja uverenja, da upoznajemo sopstvene strahove, da menjamo odluke i postupke, da učimo iz grešaka i da odgovaramo na život sa sve više svesnosti. Možemo da shvatamo izazove kao životne lekcije i da radimo na sebi. Možemo da prihvatimo da je naš doživljaj sveta duboko povezan sa našim unutrašnjim stanjem, čak i kada ne razumemo sve razloge te povezanosti.

Pogledajmo oko sebe i videćemo šta u sebi treba da promenimo.

Potpuna odgovornost, u ovom smislu, nije apsolutna krivica. Štaviše, nije uopšte krivica. Nijedna osoba nije odgovorna za sva nasilja koja je pretrpela, za svaku bolest koja ju je pogodila ili za svaku odluku koju su drugi doneli. Postoje uzroci i okolnosti koji su realno izvan naših mogućnosti uticaja. Takođe, sloboda i dostojanstvo drugih ljudi ostaju stvarni na nivou naših međusobnih odnosa. Naša metafizika ne treba da postane izgovor za okrivljavanje onih koji pate.

A ipak, čak i kada su spoljašnje okolnosti izuzetno teške, ostaje pitanje našeg mogućeg odgovora. Koliko možemo da osvestimo? Šta možemo da promenimo? Gde treba da potražimo pomoć? Šta možemo da prihvatimo, a čemu imamo pravo i dužnost da se suprotstavimo? Odgovornost pre svega podrazumeva delovanje, zaštitu sebe i drugih i spremnost da preuzmemo posledice svojih odluka.

Ali porazgovarajmo i o najdubljoj odgovornosti, na koju najviše pozivam. Treba da znamo sledeće: na najdubljem nivou, svaka osoba, svaki događaj, sve ono u spoljašnjem svetu što nam zadaje neprijatnosti i patnju, simbolički odgovara nekim elementom naše ličnosti koji je duboko potisnut, ostao zaboravljen i nepriznat. To može biti duboki bol iz detinjstva koji smo gurnuli u zaborav, a koji se ispoljava se kroz neprijatnog kolegu na poslu, nesigurnost u sebe koje nismo svesni, a koja se ispoljava se kroz nepoverenje u ljude, nesvesno uverenje, pogrešna odluka, bilo šta. Pokušajmo da taj deo sebe osvestimo i reintegrišemo u celinu svoga bića. Postoje mnogi načini, a neki su opisani i u Sistemu reintegracije. Ako ne uspemo jednom, uspećemo sledeći put, peti ili deseti put, ali uspećemo. Uvek možemo i da se obratimo direktno Bogu da nam pomogne u tome, i verujte mi, sigurno će pomoći. Ali to je već druga tema.

Dakle, ako zaista shvatimo da su naš unutrašnji i spoljašnji život povezani, prestajemo da čekamo da se ceo svet prvo promeni kako bismo mi mogli da živimo drugačije. Naš rad na sebi, ili unutrašnji rad, počinje tamo gde zaista imamo neposredan pristup: u sopstvenoj pažnji, namerama i postupcima. Zatim se to prirodno širi u odnose, zajednicu i svet.

U tome je praktična primena holografskog pogleda. Menjajući način na koji se odnosimo prema jednom delu sebe i svoje ličnosti, možemo promeniti obrazac koji se ponavlja u mnogim oblastima spoljašnjeg života. Kada počnemo da negujemo više unutrašnjeg Mira, manje ćemo stvarati sukobe. Kada razvijamo iskrenu Ljubav, jasnije ćemo prepoznati i tuđe potrebe. Kada se oslobodimo jednog dubokog straha, otvaraju se mogućnosti koje ranije nismo primećivali.

Da li se promenom naše svesti menja i sama spoljašnja stvarnost na načine koje sada još ne razumemo? Tvrdim da je tako, i objasnio sam gore zašto. Ipak, to ostaje metafizička hipoteza. Ali odgovornost kao svakodnevna praksa već sada ima ogromnu vrednost. Ona nas vraća iz bespomoćnosti u svesno učestvovanje u sopstvenom životu.

Ljubav kao prepoznavanje zajedničkog Izvora

Svaki čovek je jedinstvena tačka gledišta, unikatna perspektiva istog Jedinstva, sa sopstvenom životnom pričom, nadama i strahovima, ranjivošću i slobodom da bira svoj put. Iza svih naših različitosti nalazi se ista temeljna Stvarnost. U apsolutnom smislu, svi smo izrazi jednog nedeljivog Jedinstva. U relativnom svetu, to Jedinstvo otkriva se kroz mnoštvo pojedinačnih života, od kojih svaki ima svoju vrednost, svoj put i sopstveni način izražavanja.

Iz tog saznanja prirodno proizlazi Ljubav, sa velikim Lj. To je bezuslovna Ljubav, stanje dubokog prepoznavanja povezanosti, koje prevazilazi prolazna osećanja i lične sklonosti. To je Ljubav koju doživljava majka prema svom detetu, pas kao kućni ljubimac prema svom vlasniku, a u nepojmljivo većoj meri i Bog prema nama.

Kada nekoga zaista volimo i prihvatamo, granica između „mene“ i „drugog“ postaje manje kruta, čak i nestaje. Njegova radost nam je važna, a njegova patnja više ne deluje kao nešto potpuno tuđe.

Ukoliko je prividna razdvojenost koren našeg osećanja usamljenosti, neprijateljstva i straha, onda je Ljubav jedan od najprirodnijih izraza reintegracije. Ona ne zahteva odricanje od razuma, granica ili odgovornosti. Da, Ljubav se najčešće ispoljava kroz pomoć i bliskost, ali ponekad i kroz odlučno postavljanje jasnih granica ili odbijanje nasilja i zaštitu dostojanstva. U oba slučaja počiva na prepoznavanju vrednosti drugog bića.

Istinska, univerzalna Ljubav je najdublje i najprirodnije stanje bića, a ne samo još jedno u spektru osećanja. To je bezuslovna ljubav, koja ne zavisi od toga šta druga osoba čini prema nama ili ko ili šta je to što volimo. Ljubav je usmerena i prema neznancima, neprijatnim ljudima, životinjama, prirodi, pa čak i prema tehničkim uređajima i sistemima koje stvaramo. Sama činjenica učešća ogromnog broja raznih bića i entiteta u postojanju podseća nas da smo deo neuporedivo veće Celine.

Možda je, upravo zato, duhovni napredak najbolje prepoznatljiv po jednostavnim, „sitnim“ stvarima: po načinu na koji slušamo drugoga, po spremnosti da oprostimo, po iskrenosti, poštenju u svakodnevnim obavezama, po odgovornosti prema onima koji zavise od nas i po miru koji unosimo u svoje okruženje. Najdublja metafizika, ako ima praktični smisao, mora na kraju da se prepozna i u običnom ljudskom životu.

Da li se Jedinstvo vraća samo sebi?

Sada se možemo vratiti našem početku. Prvobitno Jedinstvo, po samoj svojoj prirodi, ostaje nedeljivo. U njemu se pojavljuje mogućnost razlikovanja, a sa njom iskustvene perspektive (tačke gledišta, polariteti „Ja“-„ne-Ja“). Te perspektive se dalje diferenciraju, grade sve složenije odnose i svetove. Neke od njih razvijaju sposobnost samosvesti. A kroz samosvest nastaje mogućnost da prepoznaju samu iluzornost sopstvene odvojenosti.

Čitav proces mogli bismo da shvatimo kao beskrajno bogatu samorefleksiju Jedinstva. Izvor se ispoljava kroz bezbroj ograničenih perspektiva, a neke od njih postepeno prepoznaju Izvor iz kojeg nikada nisu ni bile izdvojene. Da li Bog time „uči“ nešto novo? Da li je Njemu potrebno iskustvo? Ta pitanja ponovo koriste ljudske kategorije potrebe i sticanja znanja. Bez sumnje, Apsolutnom Jedinstvu ništa ne nedostaje, a njegova bezgranična stvaralačka mogućnost omogućava neiscrpnu raznovrsnost iskustava.

Mislim da je još nešto veoma važno napomenuti. Najviša svest ne mora da uništi sve prethodne oblike. Čovek koji je duboko spoznao Jedinstvo i dalje može da bude roditelj, prijatelj, stvaralac, naučnik ili običan prolaznik na ulici. On može da živi u svetu razlika, a da im više ne pridaje apsolutni značaj. Može da voli pojedinca upravo zato što u njemu prepoznaje Celinu.

Možda je to i najlepši paradoks našeg postojanja: razlikovanje nam omogućava da doživimo svet, a samosvest nas pokreće prema konačnom cilju: da spoznamo kako nikada nismo bili stvarno odvojeni od njega.

razlikovanje nam omogućava da doživimo svet, a samosvest nas pokreće prema konačnom cilju: da spoznamo kako nikada nismo bili stvarno odvojeni od njega.

Zato bi se celokupna duhovna evolucija mogla sažeti u jednu rečenicu: od Jedinstva, kroz prividnu razdvojenost, do svesnog prepoznavanja Jedinstva. Pri tome se samo Jedinstvo nikuda nije pomerilo. Menjalo se naše iskustvo.

Granice teorije i otvorena pitanja

Naravno, bilo bi neozbiljno da ovakvu sliku sveta predstavim kao završeno objašnjenje svega. Svakako, ostaju nam velika pitanja. Kako to da je mogućnost razlikovanja uopšte prisutna u apsolutnom Jedinstvu? Zašto se pojedini obrasci razlikovanja stabilizuju u obliku zakonitosti? Pod kojim uslovima elementarna reakcija postaje doživljaj, a kada doživljaj prerasta u samosvest? Kako se tačno povezuju pojedinačne perspektive u jednu trajnu kolektivnu realnost? I kakav je odnos između ontološke komplementarnosti i konkretnih vrednosti fizičkih konstanti?

Na neka od tih pitanja nauka može ponuditi sve preciznije odgovore, naročito kada je reč o fizičkim strukturama i uslovima za nastanak života. Druga su filozofske prirode, pa ih možda nikada nećemo svesti na formulu ili eksperiment. Ipak, njihova vrednost time ne nestaje. Smatram da dobra metafizička ideja treba da bude logički pažljivo izražena, otvorena za preispitivanje i sposobna da obogati naše iskustvo života.

Za mene, naročito, važno je sačuvati razliku između onoga što neposredno opažamo, onoga što iz iskustva možemo razumno zaključiti i onoga što pretpostavljamo o poslednjoj prirodi Stvarnosti. To razgraničenje omogućava da budemo istovremeno misaono slobodni i intelektualno odgovorni.

A možda je najveća vrednost ovog pristupa u tome što nam dozvoljava da sa jednakom ozbiljnošću posmatramo beskrajno veliko i beskrajno malo: kosmičke strukture, kvantni svet, kolektivni život čovečanstva i najtišu promenu u sopstvenom srcu. Sve je duboko povezano, tako da nijedna iskrena unutrašnja promena uopšte nije beznačajna.

Zaključak: kosmos u nama, mi u kosmosu

Počeli smo pitanjem zašto je univerzum tako pogodan za naše postojanje. Možda smo sada u prilici da ga postavimo drugačije. Ta čudesna usklađenost ne može se do kraja razumeti sve dok posmatrača i kosmos zamišljamo kao dva potpuno nezavisna entiteta. Ako imamo u vidu da je sve što postoji izraz Prvobitnog Jedinstva, onda su „Ja“ i „ne-Ja“ dve komplementarne strane jednog odnosa, a njihova međusobna usklađenost bi upravo predstavljala odraz te izvorne celovitosti.

Iz prvobitnog razlikovanja izrastaju odnosi. Iz odnosa nastaju složeniji obrasci, perspektive i svetovi. Iz svesti i iskustva razvija se samosvest. A samosvest, kada postane dovoljno duboka i slobodna od svojih ograničenja, na kraju će neminovno da prepozna da je njena navodna odvojenost oduvek bila samo privid.

U tom svetlu, fino podešavanje univerzuma dobija sasvim novu dimenziju. Ono postaje jedno od mnogih pitanja koja nas podsećaju na duboku povezanost mikrokosmosa i makrokosmosa, unutrašnje svesti i spoljašnje stvarnosti.

A u svakodnevnom životu? Tu se, možda, krije najvažnija posledica. Ako je svako biće izraz istog Izvora, onda pažnja i saosećanje koje poklanjamo drugima imaju dublji smisao. Ako su naše unutrašnje perspektive i spoljašnji odnosi povezani, onda preuzimanje odgovornosti za sopstvene misli, odluke i postupke postaje istinski važno. A ako razdvojenost nije konačna istina, onda Ljubav predstavlja naše prirodno stanje i izraz našeg zajedničkog postojanja.

I konačno, možda nema potrebe da uznemireno tražimo Jedinstvo negde izvan sebe, kao da smo ga zauvek izgubili. Možemo ga naslutiti u tišini sopstvene svesti, u susretu sa drugim bićem, u lepoti prirode, u neizmernoj dubini noćnog neba. Svuda gde postoji nešto, postoji i mogućnost da se setimo Izvora.

Jer mi nikada nismo bili odvojeni.

Jer mi nikada nismo bili odvojeni.

Sve ovo, čitav kosmos sa svim njegovim zakonima, živim bićima, tajnama i beskrajnim mogućnostima, samo je veličanstveni način na koji Jedinstvo prepoznaje samo sebe.

I zaista, ovo je sjajan, ultimativni hepiend: mi smo zapravo oduvek kod kuće.

Napomene i izvori

1. Pregled fizičkih osnova finog podešavanja, antropičkog principa i različitih filozofskih tumačenja može se naći u tekstu Fine-Tuning, Stanford Encyclopedia of Philosophy. ↩

2. Matematičku sliku ove analogije daju nezavisni pokušaji sa stalnom verovatnoćom p > 0. Verovatnoća bar jednog uspeha posle n pokušaja iznosi 1 − (1 − p)ⁿ i teži jedinici kako n raste. Ova računica ilustruje ideju ponavljanja u datom modelu. ↩

3. Različite pristupe ovoj temi nude: Eugene Wigner u ranom ogledu Remarks on the Mind-Body Question (1961, str. 176), o ulozi svesti u kvantnom merenju; John Archibald Wheeler u radu Information, Physics, Quantum: The Search for Links, o participativnom univerzumu; Andrei Linde u tekstu Universe, Life, Consciousness, o povezanosti posmatrača i ostatka univerzuma u kosmološkom opisu; Henry P. Stapp u radu Chance, Choice, and Consciousness: The Role of Mind in the Quantum Brain (1995), o mogućoj uzročnoj ulozi svesti u izboru kvantnog ishoda. Ovi radovi otvaraju prostor za filozofsko razmatranje odnosa svesti i fizičke stvarnosti. ↩

4. Za čitaoce koje zanima fizička formulacija holografskog principa, jedan od temeljnih radova je Leonard Susskind, The World as a Hologram. U ovom ogledu pojam služi kao filozofska analogija odnosa dela i Celine. ↩

5. Za istraživački okvir ove teme, videti Butlin i dr., Identifying indicators of consciousness in AI systems. Rad predlaže način da se pitanje moguće svesti u AI sistemima istražuje pomoću pokazatelja izvedenih iz teorija svesti. ↩

Pojedine ilustracije na ovoj stranici generisane su uz pomoć veštačke inteligencije u skladu sa temom okolnog teksta.